Mračne tajne i doping rat dve Nemačke za medalje

„To su bezopasne droge. Svi sportisti ih koriste. Zaista ništa posebno".

Ovo su reči koje je nemačka sedmobojka Birgit Dresel, koja je svoj nastup na Olimpijskim igrama 1984. završila na devetom mestu, jednom prilikom rekla vlastitoj majci.

Na žalost, ovo je bilo daleko od istine. Telo Birgit Dresel je 8. aprila 1987, pošto je uzela lekove protiv bolova u leđima, upalo u alergijsko-toksični šok, koji je vodio ka ubrzanom otkazivanju funkcija pojedinih organa.

Posle dvodnevne agonije u bolnici u Majncu, Dresel je umrla u 26. godini života.

Tokom autopsije su otkriveni tragovi više od stotinu različitih droga u njenom sistemu, a među njima su bili i anabolički steroidi koje je uzimala godinama.

Ispostavilo se da je tokom svoje sportske karijere putem injekcija u njeno telo uneto više od 40 različitih supstanci. Samo jedan od doktora joj je prepisao preko 400 injekcija.

• Čovek koji je otkrio mračne tajne dopinga sportista u Rusiji
• „Teniser Janik Siner mora da bude suspendovan zbog dopinga"
• Ko stoji iza ideje o „dopingovanim igrama“?

Tokom završnih godina njenog života, postala je zavisna na lekove koji su joj omogućavali da se takmiči bez bolova.

Surovi režim treninga je njeno telo doveo do krajnjih granica, a u vreme smrti ona je imala jake bolove u kukovima, devijaciju kičmenog stuba, oštećen kičmeni disk i spondilozu, dislociranu karlicu, degeneraciju čašica oba kolena i deformitete stopala.

Protiv bolova je uzimala devet pilula dnevno, a tu su bili i dodatni lekovi koje su joj prepisivala trojica različitih doktora.

Njen sunovrat je mučan primer svega što su ljudi u stanju da urade ne bi li ostali konkurentni, ali njena priča ima i mnogo šire implikacije.

Posle ujedinjenja Nemačke 1990, prava riznica dokumenata koji su do tada bili pod kontrolom istočnonemačke tajne policije Štazi, otkrila je ono što su mnogi decenijama sumnjali: Istočna Nemačka je sprovodila sistematsko dopingovanje svojih sportista, koje je dovelo do spektakularnih sportskih rezultata.

Mučni detalji su postepeno otkrivani, a sumnje zemalja Zapadne Evrope su, čini se, bile konačno potvrđene.

Optužbe koje su upućivane Istočnoj Nemačkoj, kao i ostalim satelitima Sovjetskog saveza, dramatično su bile uvećane tokom 1980-ih godina.

A ovo je bila potvrda da je druga strana sve vreme varala.

Pa ipak, nije sve bilo toliko jednostavno. Razlika između 'čistih' i 'prljavih' sportista nije bila tako dobro definisana tokom podele Nemačke koja je trajala skoro 50 godina.

Dresel, koja je bila rođena u Bremenu, a živela u Majncu, nije bila iz Istočne, već iz Zapadne Nemačke.

Iako je za to bilo potrebno da prođu decenije, na kraju je postalo jasno da i zapadnonemački sport ima tajne.

„Istočna Nemačka je još od 1970-ih počela da osvaja veliki broj medalja. Zapadnonemački političari su bili zabrinuti zbog toga, pa su počeli da šire poruku da su medalje potrebne i Zapadnoj Nemačkoj", kaže Leticija Paoli.

Ona je bila predsedavajuća u komitetu koji je 2009. na univerzitetu u Frajburgu istraživao aktivnosti Istočne Nemačke po pitanju dopingovanja sportista.

„Oni nisu smeli da dozvole da izgledaju slabije od Istoka. Medalje su bile pokazatelj političkog i ekonomskog prosperiteta".

Doping sistem je u Istočnoj Nemačkoj bio sistematičan, sveobuhvatan i temeljan.

Dokumenti iz Štazija su otkrili da je početni, amaterski program dopinga naizgled transformisan 1974. planom poznatim kao Državni istraživački plan 14.25.

On se bavio dopingovanjem u svim sportovima sa ciljem da bude ovenčan Olimpijskom slavom.

Na hiljade sportista, a neki od njih su imali samo 12 godina, su ubačeni u program koji je varanje uspostavio kao preduslov za sve.

„Režim treninga je bio zaista surov. Trenirali smo tri puta dnevno, a kada nismo trenirali išli smo na fizioterapiju, u saunu ili na jogu. Bili smo kao dobro uzgajani konji koji su samo čekali da počne trka", kaže Ines Gejpel.

Ona je nekadašnja istočnonemačka sportistkinja i autorka knjige Iza zida, koja se bavi njenim iskustvima u hladnoratovskoj Istočnoj Nemačkoj.

Nama mladim ljudima je sport bio jedini način da vidimo svet - da pobegnemo".

„Davali su nam različite tablete u srebrnoj foliji, ali uz njih nije išlo nikakvo objašnjenje, osim toga da su nam tokom takmičenja pomagale da nadoknadimo sve što smo gubili znojenjem".

Zahvaljujući otkrivenim dokumentima, Gejpel danas zna da su joj uglavnom davani anabolički steroidi pod imenom oralni turinaboli.

Bilo kakvo odbijanje ili traženje pojašnjenja, vodilo je ka ukidanju sportskih stipendija i otvaranju dosijea u tajnim Štazi dokumentima.

To je moglo da utiče na šanse da dobijete neko zaposlenje, stan ili bilo kakve beneficije.

Gejpel je osetila svu moć Štazija kada su njegovi službenici otkrili njene planove da nakon Olimpijade u Los Anđelesu 1984. ostane tamo sa jednim meksičkim sportistom u kog se zaljubila.

Nakon povratka u Istočnu Nemačku, Štazi je stupio u akciju i ona je bila izbačena iz sporta, a za mnoge svoje sunarodnike postala je društveno izopštena.

„U slučaju bekstva, postajete izdajnik", rekla je Gejpel.

,,Prvo su pokušali da u Istočnoj Nemačkoj pronađu nekoga ko je izgledao kao Meksikanac u kojeg sam se zaljubila".

„Mislili su da će, ako upoznam nekoga ko liči na Meksikanca, sve ponovo biti u redu. Takvog čoveka nije bilo".

„Zatim su pokušali da me nagovore da pristupim Štaziju. Nisam to htela da uradim".

,,U poslednjoj fazi, kada nisu videli nijednu drugu varijantu, odlučili su da me operišu i da mi otvore utrobu".

„Sve je u njihovim dokumentima…otvorili su me, prošli kroz moje mišiće i to tako da više nisam bila u stanju da trčim ili da se vratim pređašnjem životu".

Ona je u avgustu 1989. prebegla na Zapad preko Mađarske, puzeći preko strogo kontrolisane granice.

Moguće je pratiti tragove nedavne nemačke doping prošlosti decenijama unatrag. Mnogi od tragova vode na zapadnu stranu hladnoratovske granice.

Dan pre početka Tur de Frans trke 2006, došlo je do prave eksplozije u vidu novog doping skandala.

Nemački biciklista Jan Ulrih, pobednik trke 1997. i jedan od favorita za novu titulu, sedeo je u autobusu na putu za konferenciju za medije, kada je stigla vest koja je označavala da će se ceo svet obrušiti na njegova pleća.

Operacija Puerto, istraga španske policije o dopingu u sportu, povezala je Ulriha sa nelegalnim transfuzijama krvi.

Detalji iz istrage su bili skandalozni: Manolo Sais, sportski direktor Liberty Seguros-Wurth tima, uhapšen je u Madridu sa torbom punom novca.

Španac nikada nije bio procesuiran, ali se više nikada nije vratio u svet profesionalnog biciklizma.

Na klinici doktora Eufemijana Fuentesa je otkriven frižider sa 186 kesa krvi, obeleženih kodiranim imenima sportista, kao i složene mašine za obradu i transfuziju krvi.

Istraga koja se bavila nemačkim T Mobil timom je kasnije otkrila da je doping trajao više od deset godina i da je počeo u ranim 1990-im, kada je ekipa još uvek bila poznata pod imenom Telekom.

Dvojica timskih doktora, Andreas Šmit i Lotar Hajnrih, priznali su svoju umešanost u doping afere koje su trajale dugi niz godina.

„Ja sam biciklistima, na njihov zahtev, obezbeđivao doping, naročito EPO (eritroprotein, hormon koji izaziva da organizam proizvodi više crvenih krvnih zrnaca)", rekao je Šmit, tvrdeći u svojoj odbrani da nikada nije dopingovao sportistu koji to nije želeo.

Obojica doktora su došla iz istog univerzitetskog centra – Univerzitetskog medicinskog centra u Frajburgu, u jugo-zapadnoj Nemačkoj, samo 30-ak kilometara od francuske granice.

Univerzitet u Frajburgu je odgovorio formiranjem nezavisne komisije čiji je zadatak bio da se pozabavi ovim navodima.

Prva komisija se brzo raspala zbog zdravstvenih razloga, pa je Paoli, italijanska kriminološkinja, zamoljena da predsedava drugom komisijom koju je činio šestočlani tim istražitelja.

Ona je to i prihvatila, ali su se odnosi između nje i njenog tima i univerziteta ubrzo pogoršali.

U znak protesta, svi članovi njenog tima su podneli ostavke zbog toga što su univerzitet i njegovi odseci odbijali saradnju. Na kraju su ipak objavili nezavisni izveštaj.

U njemu je obelodanjen izuzetno kritičan izveštaj o decenijama dopinga koji su sprovodili medicinari iz Frajburga.

Dvojica muškaraca su označeni kao ključni igrači: profesori Jozef Keul i Armin Klumper.

Keul, koji je umro 2000. još od 1960-ih je bio lekar superstar koji je radio sa vrhunskim sportistima, a više od 20 godina je bio i glavni doktor u Olimpijskom timu Nemačke.

Klumper je u Frajburg došao sredinom 1960-ih, prvo kao medicinski pomoćnik, pre nego što je postao šef traumatološkog tima.

„Za razliku od Istočne Nemačke gde je koncept doping sistema bio osmišljen u najvišim strukturama vlasti, na Zapadu je za to bio zadužen Frajburg", kaže Paoli.

Prema podacima do kojih je došla komisija, čak 90 odsto zapadnonemčakih sportista je tokom 1970-ih i 1980-ih prošlo kroz Frajburg – s tim što se ne zna koliko njih je bilo dopingovano.

Jasno je bilo da su Keul i Klumper imali glavne uloge u sportskim uspesima Zapadne Nemačke, a kasnije i ujedinjene Nemačke.

„Sportisti su voleli Klumpera. Bio je sjajan dijagnostičar i dosta je vremena provodio sa njima na borilištima, dok se Keul više držao po strani", kaže Paoli.

Dokazi Klumperove umešanosti u dopingovanje su zapanjujući. Njegovi ozloglašeni „Klumperovi kokteli" su više puta pominjani tokom razgovora sa bivšim sportistima.

„Bile su to mešavine neproverenih medikamenata, prepisanih lekova, doping sredstava i prirodnih preparata koji su navodno bili prilagođeni individualnim potrebama sportista", kaže Paoli.

Jedan od njih je bila Dresel, koja je redovno dolazila kod Klumpera na terapiju. Njena poslednja poseta Frajburgu se dogodila 24. februara 1987. - manje od tri meseca pre njene smrti – kada joj je navodno dat koktel u kojem se nalazilo 15 sastojaka.

Zaključno sa kasnim 1980-im godinama, veliki broj zapadnonemačkih sportista, a među njima su bili i bacač diska Alvin Vagner i sprinter Manfred Omer, direktno je povezivao Klumpera, koji je umro 2019, sa dopingovanjem.

Pa ipak, Klumper je imao i podršku.

Čak i kada su se pojavili novi optužujući dokazi protiv njega 1997, jedan nacionalni medij je objavio strastvenu odbranu Klumpera koju su potpisali neki od vrhunskih nemačkih sportista tog vremena, kao što su gimnastičar Eberhard Ginger, desetobojac Jirgen Hingsen i fudbaler Volfgang Overat.

Ginger je naknadno 2006. priznao da je tokom karijere uzimao anaboličke steroide da bi, kako je sam rekao, ubrzao svoj oporavak nakon operacije i da mu ih je Klumper „velikodušno prepisivao".

Hingsen je 2016. insistirao na tome da mu Keul i Klumper nikada nisu ponudili ništa nedozvoljeno. Overat je svaki pomen dopingovanja u vrhunskom sportu nazivao „apsurdnim".

Osvajač olimpijske medalje u bacanju kladiva, Uve Bejer, je dostavio recepturu sa steroidima na kojoj je stajalo Keulovo ime, ali direktan dokaz koji bi Klumperovog kolegu povezao sa dopingovanjem na kraju nije bio obelodanjen.

Keul je umesto toga nastavio da minimizira narastajući broj dokaza o zdravstvenim rizicima korišćenja dopinga i anti-doping sistema koji je bio namenjen otkrivanju ovih prevara.

On je 1976. godine dao intervju u kojem je izneo svoje stavove koji opravdavaju njegove postupke.

„Gde to piše da bi trebalo da sprečavamo posledice?" izjavio je Keul za ZDF.

„To je možda u osnovi opšte medicine, ali to nema nikakve veze sa sportskom medicinom".

Za njega je kockanje zdravih sportista sa sredstvima za pojačavanje performansi bila druga grana medicine, ona u kojoj se ne mogu primenjivati uobičajeni obrasci.

Kada su nakon završetka Hladnog rata počeli da presušuju budžetski fondovi, Keul je počeo da prima velike svote novca iz različitih izvora, među njima i od biciklističkog tima Dojče Telekoma, koji će kasnije postati T-Mobil.

Narativ o bezgrešnoj Zapadnoj Nemačkoj koja je pobednički izašla iz Hladnog rata počeo je da se krnji kada je obelodanjena umešanost T-Mobila i Keulovih kolega iz Frajburga u skandal sa dopingovanjem na Tur de Fransu 2006.

U avgustu 2013, taj narativ je bio definitivno razoren.

Izveštaj nemačkog Ministarstva za sport koji su sastavili istraživači sa Humbolt univerziteta u Berlinu i univerziteta u Munsteru - procurele informacije o dopingovanju u Nemačkoj od 1950. do danas, pojavio se u različitim nemačkim novinama.

Izveštaj je bio drastično redigovan zbog pravnih razloga i zbog zaštite privatnosti, ali jasno je bilo da je doping bio raširen na obe strane linije koja je razdvajala dve Nemačke i da je njegovo korišćenje nastavljeno i nakon ujedinjenja.

Ova otkrića su dovele do velikih potresa koji su se raširili po čitavom svetu.

Izveštaj je naveo da je šokantna pobeda Zapadne Nemačke protiv Mađarske u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu 1954. godine - utakmica koja je nazivana i „Čudom u Bernu" – bila izazvana pervitinom, metamfetaminom koji je pojačavao energetski naboj fudbalera.

Ova droga je bila detaljno proučavana u Frajburgu tokom 1950-ih godina.

Upitan je bio i nastup Zapadne Nemačke na Svetskom prvenstvu 1966, kada su Nemci došli do finala, ali su tu utakmicu izgubili od Engleske sa 4:2.

Izveštaj je otkrio i pismo Mihajla Andrejevića, zvaničnika FIFA, u kojem je on informisao predsednika Nemačke atletske federacije Maksa Danca, da su kod troje sportista iz nemačkog atletskog tima pronađeni ,,tragovi" efedrina - stimulanta centralnog nervnog sistema.

Ništa nije bilo preduzeto po tom pitanju, a mnogi su spekulisali da su sportisti efedrin uneli posredstvom lekova za prehladu.

U vreme održavanja Olimpijskih igara 1972. (Minhen) i 1976. (Montreal), organizovano dopingovanje je bilo uobičajena stvar među elitnim nemačkim sportistima, dodaje se u izveštaju.

I dok je najveći broj sportskih federacija u Nemačkoj pristao da učestvuje u istrazi i da podeli svu dokumentaciju, izveštaj navodi da je bilo primetno da atletska federacija odbija da preda zabeleške sa sastanaka predsedništva, kao i da ,,bivši predsednik saveza ne želi da dozvoli obelodanjivanje dokumenata u vezi sa dopingom koji su bili u njegovom posedu".

Izveštaj takođe navodi da je Fudbalski savez Nemačke pristup istraživačima ponudio pod neprihvatljivim uslovima, dok su bezbednosne službe odbile da otkriju dokumente sa potencijalno zanimljivim sadržajem vezanim za doping problematiku i u Istočnoj i u Zapadnoj Nemačkoj.

Više od deceniju kasnije, inicijalni izveštaj, čak i redigovan, dostupan je samo kao fizička kopija za koju posebno odobrenje izdaje nemačka vlada.

Federalni institut za sportsku nauku (BISp) je objavio da izveštaj na 804 strane ,,ne ispunjava osnovne naučne principe u svom obliku i sadržini", uz zahtev da bude revidiran.

Naknadno je objavljena verzija izveštaja na 43 strane i ona je prezentovana javnosti.

Univerzitet u Frajburgu je za BBC rekao da je ,,posvećen konzistentnom, beskompromisnom i transparentnom razjašnjenju događaja u prošlosti koji se tiču sportske medicine u Frajburgu" i da sa žaljenjem konstatuje ostavku Paoli i njenog tima i njihovu nemogućnost da objave konačni izveštaj.

Univerzitet je pojedine delove istraživanja načinio dostupnim za javnost.

Nemačka je u julu najavila da namerava da se kandiduje za domaćina Olimpijskih i Paraolimpijskih igara 2040.

Ukoliko uspeju u tome, te Igre će obeležiti 50 godina od ponovnog ujedinjenja Nemačke.

Hladni rat je imao svog pobednika, a pobednici najčešće imaju tu slobodu da sami oblikuju istoriju i njene tokove onako kako im to najviše i odgovara.

Pa ipak, tajne Zapadne Nemačke kao da su, makar delimično, procurile i time promenile tu ustaljenu praksu.

Istočna Nemačka je dopingovala hiljade sportiste na jezivom, industrijskom nivou bez njihovog pristanka, samo u cilju ostvarivanja sportskih rezultata – dok je situacija u Zapdnoj Nemačkoj bila nešto transparentnija.

Sportistima u Zapadnoj Nemačkoj je bila ponuđena sloboda koju Istočni Nemci nisu mogli ni da sanjaju, ali sada je sasvim jasno da su mnogi odabrali iste metode kao i neprijatelj.

Za neke su metodi korišćeni u bitkama za hladnoratovske medalje bili legitiman deo igre.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Previously on Insight

• Zašto je kanabis i dalje zabranjena olimpijska supstanca
• Ima 46 godina, dva puta je suspendovan zbog kokaina i vraća se na fudbalski teren
• Najbolji teniser sveta Janik Siner suspendovan na tri meseca zbog dopinga

(BBC News, 11.09.2025)