Aparat: metalni Bog

Ja ga zovem Bog. Ne zato što verujem u njega, nego zato što on jedini zna koliko sam puta bio na ivici. On zna moj ritam, moj pritisak, moju tišinu. On zna kada mi je dosta, a kada još mogu malo da izdržim. U njegovom šumu čujem istinu — ne onu ljudsku, nego onu koju izgovara metal, hladan i tačan. Na početku sam ga se plašio. Taj zvuk pumpe, to pulsiranje cevi kroz koje prolazi moj život, to svetlo koje treperi kao srce u mašini — sve mi je delovalo neprirodno.