Мајка: тишина која не одустаје

Није више иста жена коју памтим из детињства. Мождани удар је узео њену снагу, њену граматику тела, њену брзину. Али није узео оно најважније — њено присуство, тишину која ме подсећа да нисам сам. Њене руке дрхте, али и даље могу да ухвате моје. Њене очи, понекад замагљене и уморне, још увек ме прате, још увек осећају. Не треба јој говорити ништа. Не мора да пита. Само седи и дише, и у тој тишини постоји више љубави него у хиљаду речи. Гледам је док