Majka: tišina koja ne odustaje

Nije više ista žena koju pamtim iz detinjstva. Moždani udar je uzeo njenu snagu, njenu gramatiku tela, njenu brzinu. Ali nije uzeo ono najvažnije — njeno prisustvo, tišinu koja me podseća da nisam sam. Njene ruke drhte, ali i dalje mogu da uhvate moje. Njene oči, ponekad zamagljene i umorne, još uvek me prate, još uvek osećaju. Ne treba joj govoriti ništa. Ne mora da pita. Samo sedi i diše, i u toj tišini postoji više ljubavi nego u hiljadu reči. Gledam je dok