Како су алгоритми друштвених мрежа променили нашу комуникацију

Алгоритми друштвених мрежа, у њиховом најпознатијем облику, сада пуне 16 година.

Рођени су са Фејсбуковим увођењем рангираног, персонализованог фида вести 2009. године и трансформисали су наше онлајн интеракције.

И као и многи прави тинејџери, представљају изазов за одрасле који желе да зауздају њихове испаде.

Није да се не труде.

Владе широм света покушале су да ограниче утицај штетног садржаја и дезинформација са друштвених мрежа, чије ефекте алгоритми само појачавају.

У Бразилу, власти су накратко забраниле Икс, бивши Твитер, све док платформа није пристала да додели правног заступника земљи и блокира листу налога које су власти оптужиле за довођење у питање легитимитета последњих избора у земљи.

У међувремену, ЕУ је увела нова правила која прете технолошким фирмама новчаним казнама у висини од шест одсто њиховог обрта и суспензијом ако не успеју да спрече уплитање у изборе на њиховим платформама.

У Аустралији је забрањена употреба друштвених мрежа млађима од 16 година.

У Великој Британији, нови предлог закона о безбедности интернета жели да примора друштвене мреже да уведу строжу модерацију садржаја.

Владе се суочавају са оптужбама да ограничавају слободу говора и ометају начела интернета онако како су она зацртана у његовим раним данима.

У есеју из 1996. који је пренело 500 сајтова - најближе виралности што сте могли да постигнете тада - амерички песник и ранчер Џон Пери Барлоу је тврдио:

„Владе Индустријског света, ви уморни гиганти меса и челика, долазим из Сајбер-простора, новог дома Ума. У име будућности, од вас из прошлости тражим да нас оставите на миру. Нисте добродошли међу нама. Немате суверенитет над овим где се ми сада окупљамо.“

Адам Кендаб је професор права и бивши саветник председника Трампа, који себе описује као апсолутисту слободе говора.

Друштвене мреже су „поларизоване, расцепкане, сирове, не уздижу на виши ниво - мислим да су грозно место за јавну расправу“, каже он за ББЦ.

„Али алтернатива, за коју мислим да се залаже много влада, јесте да постану инструмент друштвене и политичке контроле, а мене то ужасава.“

Професор Кендаб верује да је, уколико „не постоји јасна и непосредна опасност“ коју представља неки дигитални садржај, „најбољи приступ тржиште идеја и отвореност према различитим гледиштима”.

Погледајте видео шта су алгоритми

Границе дигиталног градског трга

Ова идеја „тржишта идеја“ надовезује се на становиште о друштвеним мрежама као нечему што нуди равноправно игралиште, омогућавајући свим гласовима да се чују подједнако.

Кад је 2022. преузео Твитер (данас ребрендиран као Икс), Илон Маск је рекао да доживљава ову платформу као „дигитални градски трг“.

Али да ли то пропушта да уважи улогу алгоритама?

Према америчкој правници и предавачици светске политике на Универзитету Јејл Аши Рангапи, Маск „игнорише неке веома важне разлике између традиционалног градског трга и оног интернетског: уклањање свих ограничавања садржаја без уважавања тих разлика нашкодило би демократској расправи, уместо да јој помогне.“

Први пут уведен у случају на Врховном суду почетком 20. века, концепт „тржишта идеја”, тврди Рангапа, „заснован је на премиси да се идеје надмећу једна са другом без икаквог уплитања владе“.

Међутим, тврди она, „проблем је што платформе друштвених мрежа као што су Твитер нимало не личе на прави градски трг“.

Уместо тога, тврди Рангапа, „својства платформи друштвених мрежа у старту не дозвољавају слободно и фер надметање идеја… ’вредност’ неке идеје на друштвеној мрежи није одраз тога колико је она добра, већ је производ алгоритма платформе“.

Еволуција алгоритама

Алгоритми могу да прате наше понашање и одређују шта милиони нас виде кад се улогујемо - а, за неке, управо су алгоритми ти који ометају слободну размену идеја која је била могућа на интернету кад је он први пут настао.

„У раним данима, друштвена мрежа јесте функционисала као нека врста дигиталне јавне сфере, у којој се говор одвијао слободно“, кажу за ББЦ Каи Рајмер и Сандра Питер, професори Пословне школе Универзитету у Сиднеју.

Међутим, „алгоритми на платформама друштвених мрежа су фундаментално преобликовали природу слободе говора, не нужно ограничавајући оно што може да се каже, већ одређујући ко може да види какав садржај“, тврде професори Рајмер и Питер, чије се истраживање бави разлозима зашто морамо да редефинишемо слободу говора на друштвеним мрежама.

„Уместо да се идеје надмећу слободно на основу њихових властитих вредности, алгоритми појачавају или потискују домете тих порука… увевши до сада невиђени облик уплитања у слободну размену идеја који се често занемарује.“

Фејсбук је један од пионира алгоритама препоруке на друштвеним мрежама и, са процењених три милијарде корисника, његов фид је вероватно један од највећих.

Кад је пре 15 година платформа увела рангирајући алгоритам заснован на подацима корисника, уместо да видите објаве хронолошким редоследом, људи су видели оно што је Фејсбук желео да они виде.

Условљено интеракцијама на свакој објави, то је почело да ставља приоритет на контроверзне теме, јер су оне привлачиле највише активности.

Обликовање нашег говора

Зато што је вероватније да спорне објаве буду награђене алгоритмом, постоји могућност да маргине политичког мишљења буду превише заступљене на друштвеним мрежама.

Уместо да буду слободни и отворени јавни форуми, критичари тврде да друштвене мреже нуде извитоперено и сензационалистичко огледало јавног сентимента који пренаглашава раздор и стишава ставове већине.

Дакле, док платформе друштвених мрежа оптужују владу да угрожава слободу говора, да ли њихови властити алгоритми такође несвесно представљају претњу?

„Системи препоручивања не блокирају садржај - уместо тога, смернице понашања за заједницу су те које ограничавају слободу говора, према преференцијама платформе“, каже за ББЦ Тео Бертрам, бивши потпредседник јавне политике ТикТока.

„Да ли системи препоручивања чине велику разлику у ономе што видимо? Да, апсолутно. Али да ли ћете успети или пропасти на тржишту пажње није исто што и да ли имате слободу да говорите.“

Опет, да ли се „слобода говора“ своди чисто на право да се нешто каже или има нечега и у праву да вас чују?

Као што Арвинд Нарајанан, професор компјутерских наука на Универзитету Принстон, каже: „Кад говоримо онлајн - кад поделимо неку мисао, напишемо есеј, објавимо фотографију или видео - ко ће нас чути? Одговор на то питање у великој мери одређују алгоритми.“

Одређивањем публике за сваки делић садржаја који се објави, платформе „прекидају директну везу између говорника и њихове публике“, тврде професори Рајмер и Питер.

„Говор више не организују говорник и публика, већ алгоритми.“

То је нешто што они тврде да се не помиње довољно у актуелним расправама о слободи говора - које су усредсређене на „изговорени део говора“.

А, тврде они, „то омета слободу говора на до сада невиђене начине“.

Алгоритамско друштво

Наше доба названо је „алгоритамским друштвом“ - друштвом у којем, може се тврдити, платформе друштвених мрежа и претраживачи управљају говором на исти онај начин на који су то некада чиниле националне државе.

То значи да директне гаранције слободе говора из америчког устава могу да вас доведу само до одређене тачке, према Џеку Болкину са Универзитета Јејл: „Први амандман, онако како је оригинално замишљен, просто је неспособан да заштити практичну способност говора.“

Професори Рајмер и Питер слажу се да законодавство мора да се сустигне са новонасталом ситуацијом.

„Платформе играју много активнију улогу у обликовању говора него што то закон тренутно признаје.“

Такође, тврде они, мора и да се промени начин на који се надзиру штетне објаве.

„Морамо да проширимо начин на који размишљамо о регулацији слободе говора. Актуелне расправе које су усредсређене на модерацију садржаја занемарују дубље питање како пословни модели подстичу платформе да алгоритамски обликују говор.“

Иако је професор Кендаб „апсолутиста слободе говора“, он је такође неповерљив према моћи сконцентрисаној у платформама које могу бити чувари говора преко компјутерског кода.

„Мислим да не би било лоше да те алгоритме учинимо јавним, јер ћемо иначе само бити изманипулисани.”

А опет алгоритми не иду никуда.

Као што каже Бертрам: „Разлика између градског трга и друштвене мреже је да на друштвеној мрежи имате неколико милијарди људи. Постоји право на слободу говора онлајн, али не и право да се сви чују равноправно: требало би вам више од једног животног века да погледате сваки видео на ТикТоку или да прочитате сваки твит.“

Шта је, онда, решење?

Да ли би скромна подешавања алгоритама могла да култивишу инклузивније разговоре који више личе на оне које водимо уживо?

Нове микроблогерске платформе као што су Блускај покушавају да понуде корисницима контролу над алгоритмом који приказује садржај – и да оживе некадашње хронолошке тајмлајнове, у уверењу да то нуди искуство које је мање посредовано.

У сведочењу пред Сенатом 2021. године, Фејсбукова узбуњивачица Френсис Хауген је рекла: „Велика сам заговорница хронолошког рангирања, слагања објава временским редоследом... зато што не желимо да компјутери одређују на шта ћемо обраћати пажњу, треба да имамо софтвер који је прављен по мери човека, или где људи воде разговор заједнички, а не да компјутери одлучују кога ћемо чути.“

Међутим, као што истиче професор Нарајанан: „Хронолошки фидови нису неутрални: они су такође подложни ефектима ’богати се још више богате’, демографским пристрасностима и непредвидивостима виралности. Нажалост, не постоји неутралан начин да се осмисле друштвене мреже.“

Платформе зато ипак нуде неке алтернативе алгоритмима – људи на Иксу, на пример, могу да изаберу фид састављен само од оних људи које прате.

А филтрирањем огромне количине садржаја, „системи препоручивања нуде већи диверзитет и откривање новина него да само пратите људе које већ познајете“, тврди Бертрам.

„То делује као супротно од ограничавања слободе говоре – то је механизам откривања нових ствари.“

• Како је мој телефон знао да сам био на стоном тенису
• „Укаљају вам мозак“: Како алгоритми друштвених мрежа дечацима приказују насиље
• Живот у раљама алгоритма

Трећи начин

Према америчком политичком научнику Франсису Фукујами, „ни саморегулација платформи, нити облици државне регулације која нам се спрема“ не могу да реше “питање онлајн слободе говора“.

Уместо тога, он предлаже трећи начин.

„Мидлвер“ би могао да понуди корисницима друштвених мрежа више контроле над оним што виде, са независним службама које обезбеђују облик уређивања одвојен од онога који је уграђен у платформе.

Уместо да нам сервирају садржај према унутрашњим алгоритмима платформи, „компетитивни екосистем мидлвер провајдера могао би да филтрира садржај платформи према индивидуалним преференцијама корисника“, пише Фукујама.

„Мидлвер би повратио ту слободу избора појединачних корисника, чија би моћ одлучивања вратила интернет оној врсти разноврсног, мултиплатформског система ком је тежио деведесетих.“

У одсуству тога, могу постојати други начини на које можемо тренутно да побољшамо наш осећај одлучивања кад имамо интеракцију са алгоритмима.

„Редовни корисници ТикТока често су веома промишљени у вези са алгоритмом – дају му сталне сигнале да би охрабрили или обесхрабрили препоручивање приликом откривања нових ствари“, каже Бертрам.

„Они себе доживљавају као уреднике алгоритма. Мислим да је то користан начин размишљања о овом изазову – не да ли морамо да искључимо алгоритам, већ како да се осигурамо да корисници имају моћ одлучивања, контролу и избор тако да алгоритми раде у њихову корист.“

Мада, наравно, увек постоји опасност да чак и ако сами уређујемо наше властите алгоритме, и даље можемо да упаднемо у собе одјека које опседају друштвене мреже.

А алгоритми могу да не ураде оно што затражимо од њих - истрага ББЦ-ја је показала да, кад је један младић покушао да употреби алате на Инстаграму и ТикТоку да им саопшти да није заинтересован за насилан и мизогини садржај, он му је и даље био препоручиван.

Упркос тиме, постоје знаци да би, како алгоритми све више сазревају, њихова будућност могла да не буде у рукама великих технолошких компанија, нити политичара, већ људи.

Према скорашњој анкети компаније за истраживање тржишта Гартнер, само 28 одсто Американаца каже да воли да документује властити јавни живот онлајн, што је пад са 40 одсто из 2020. године.

Људима је уместо тога све пријатније да буду у затвореним групним четовима са пријатељима од поверења и рођацима; у просторима са већом одговорношћу и мање награда за шокове и провокације.

Мета каже да број фотографија које се шаљу у директним порукама сада премашује број оних које се деле тако да сви могу да их виде.

Баш као што је Барлоу, у есеју из 1996. године, поручио владама да нису добродошле у сајбер-простору, неки онлајн корисници могли би да имају сличну поруку за алгоритме друштвених мрежа.

За сада, остају само сучељене визије о томе шта учинити са овим заблуделим тинејџером интернета.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Како вам Гугл говори оно што желите да чујете
• Гугл званично има монопол - шта то значи за кориснике
• Како би живот у Србији изгледао после године без друштвених мрежа

(ББЦ Невс, 12.04.2025)