Zašto želimo da nas pamte posle smrti

Razmišljanje o zaostavštini može da učini da živimo bolje i pomogne mentalnom zdravlju, pokazuje istraživanje o psihologiji smrti.

BBC News pre 1 sat | Moli Gorman - BBC Budućnost

Piramide i Sfinga u egipatskoj Gizi — Ljudi su već milenijumima opsednuti očuvanjem njihovog nasleđa

Kada je ocu Bet Hanter dijagnostikovana Alchajmerova bolest, pitala ga je da li može da snimi njihov razgovor da bi ponovo mogla da ga sluša u budućnosti.

On je to odbio.

Nije bio čovek koji bi iskreno razgovarao o dubokim osećanjima i njihovom odnosu, nije se suočavao sa njegovom dijagnozom niti je govorio o smrti, kaže Hanter.

Umesto toga, prioritet mu je bio da zabeleži njegova ratna sećanja, što je radio rukom, a potom bi angažovao nekoga za kucanje.

Iako potreba da se ostavi nasleđe može da bude hitnija kod starijih ljudi, koji snažnije osećaju ograničenost vremena koje im je preostalo, neki naučnici smatraju da ta težnja može, a možda i treba, da počne mnogo ranije u životu.

Sve veći broj istraživanja ukazuje da bi bolje razumevanje naše urođene ljudske potrebe da nešto ostavimo budućim generacijama posle smrti moglo da otkrije nove načine za unapređenje mentalnog zdravlja.

„Velika većina ljudi ne razmišlja o tome", kaže Hanter, vanredna profesorka na Državnom univerzitetuu u Bouling Grinu u saveznoj američkoj državi Ohaju i stručnjakinja za pitanje nasleđa u kontekstu preživljavanja raka.

Ali nasleđe može da se ispolji na različite načine i čak da bude nesvestan čin.

„Svako ostavlja neko nasleđe, bez obzira da li je toga svestan ili ne", kaže Hanter.

Nije u pitanju samo zaveštanje bogatstva ili imovine, niti umetničkih dela koja traju zauvek, poput muzike i književnosti.

Umesto toga, neki istraživači dele nasleđe na tri glavne, međusobno povezane kategorije: biološko nasleđe, koje se ostavlja telom i genetikom, materijalno nasleđe, koje predstavljaju bogatstvo i imovina, i nasleđe vrednosti, poput vere, kulture i porodičnog nasleđa.

Biološko nasleđe

Za mnoge, najočigledniji oblik biološkog nasleđa je prenos genetike kada dobijete biološku decu.

Ali genetska loza, koja se odnosi na porodičnu liniju povezanu genima, i nasleđe, odnosno trajan uticaj koji ostavljamo posle smrti, mogu da budu dve različite stvari.

Ostavljanje biološkog nasleđa može da podrazumeva i zaveštanje samih „ljuštura" u kojima živimo - naših tela.

Oko 170 miliona Amerikanaca su registrovani donori organa, iako samo troje od 1.000 ljudi umire u okolnostima koje omogućavaju uspešno doniranje organa.

Neki ljudi žele čak i da doniraju celo telo nauci, što znači da će njihova tela biti korišćena za obrazovanje studenata medicine ili za istraživanja, kao na primer za razvoja novih kliničkih procedura.

U Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) je 2021. godine primljeno više od 26.000 doniranih tela.

Nedavno istraživanje sprovedeno na više od 100 ljudi registrovanih za doniranje tela u Belgiji, pokazalo je da je želja da doprinesu nauci bila glavni motiv 57 odsto ispitanika.

Drugi razlozi su bili altruizam i zahvalnost za medicinsku negu, ali je zanimljivo da je 16 odsto učesnika navelo da im je motivacija bila da njihovoj smrti daju smisao.

To važi i za ljude koji imaju genetske bolesti ili zdravstvene probleme.

Poznat je slučaj aktivistkinje Suzan Poter, koja je patila od različitih hroničnih zdravstvenih problema poput raka, dijabetesa i artritisa, i koja je donirala njeno telo projektu Visible Human Project u Koloradu u SAD-u da bi pomogla mladima da postanu bolji lekari.

Njen slučaj je neobičan jer je pristala da njeno telo bude zamrznuto na -9,4 stepena Celzijusa, pre nego što bude isečeno na 27.000 delova.

Svaki deo je fotografisan, složen i digitalno obrađen da bi se napravio „virtuelni leš" - trodimenzionalni alat koji omogućava studentima da virtuelno seciraju ljudsko telo.

U jednoj od studija o ženama koje su preživele rak koje je sprovela Hanter, učesnice su se nadale da će njihovo nasleđe podstaći članove porodice da usvoje zdrave životne navike i da redovne idu na preglede za rano otkrivanje raka.

Ženama koje su se suočavale sa mogućom smrću posle dobijanja dijagnoze raka, bilo je važno da „ostave neki trag", kaže Hanter.

Hanter smatra da značaj nasleđa može da ima širi uticaj i na klinička istraživanja, jer bi moglo da podstakne veći broj pacijenata da učestvuju.

Razmišljanje o nasleđu može da pruži utehu i ljudima koji se suočavaju sa skorom smrću.

Za ljude koji su pri kraju života, bez obzira na njihovu starosnu dob, neke bolnice i ustanove za palijativnu negu, organizuju „aktivnosti za ostavljanje nasleđa" da bi pacijentima pomogli da život završe na način koji je njima i njihovim porodicama najznačajniji.

To može da bude dnevnik ili album uspomena, čestitka voljenoj osobi, umetnički projekat ili „etički testament", što je dokument koji nema pravnu snagu, ali ljudima omogućava da zapišu njihove misli, vrednosti i savete koje žele da ostave budućim generacijama.

Istraživanja sprovedena na terminalno bolesnim odraslima i decom ukazuju da ovakve aktivnosti povezane sa nasleđem mogu da im smanje depresiju i anksioznost.

A takođe mogu da olakšaju tugovanje tokom poslednjih meseci života.

Nasleđe vrednosti

Filantropija, zaveštanje imovine i dragocenosti željenim naslednicima su načini da se ostavi materijalno nasleđe.

Porodično nasleđe i uspomene, kao što su fotografije i dnevnici, može takođe da se neguje kao način prenošenja važne porodične tradicije i istorije.

Na primer, doniranje zgrade koja će nositi nečije ime takođe ostavlja trag u društvu.

Ali istraživanja pokazuju da ono što ljudi najviše žele da ostave kao njihovo nasleđe jesu vrednosti i uverenja, kao što su dobrota i važnost pomaganja drugima.

Istraživanje koje je detaljno proučilo priče 38 žena različitog godišta i zdravstvenog stanja pokazalo je da su učesnice želele da prenesu njihova iskustva i vrednosti.

Najčešće su to pokušavale da učine dajući primer sopstvenim ponašanjem, verom ili duhovnošću, ali i konkretnim postupcima poput zapisivanja ili audio-snimanja njihovih priča, porodične istorije ili ključnih životnih trenutaka, nekad i u obliku autobiografije.

Ostavljanje nasleđa vrednosti može da ima brojne koristi.

Kada je grupa američkih istraživača intervjuisala grupu ljudi starijih od 65 godina koji su napravili dokument o nasleđu vrednosti, otkrili su da su učesnici uspeli da pronađu mir, prihvate prošlost, iskažu ono što im je bilo najvažnije i da ih je to podstaklo da nastave da žive.

Nekoliko učesnika opisalo je ostavljanje nasleđa vrednosti kao „opipljiv dar", dok je jedan od njih rekao da ga je taj proces „podsetio na ono što je preživeo, prepreke sa kojima se suočio i kako ih je prevazišao, i koje životne filozofije su mu u tome pomogle".

„Sačuvani od zaborava“: Posmrtni govori porodice Novković

Suočavanje sa strahom od smrti

Iako ljudi verovatno razmišljaju o nasleđu već hiljadama godina, naučnici proučavaju ovaj koncept tek oko 75 godina.

Nemački psihoanalitičar Erik Erikson je 1950. godine skovao termin „plodotvornost", i opisao ga kao stepen nečije zainteresovanosti za dobrobit drugih, naročito u pogledu koristi za buduće naraštaje.

On je plodotvornost uvrstio kao sedmi od njegovih osam stadijuma psihosocijalnog razvoja, ističući da predstavlja ključni zadatak za ljude u srednjem životnom dobu.

Ako čovek ne uspe da postigne plodotvornost, Erikson je smatrao da to može da utiče na tok njegovog daljeg života, pa čak i da pogorša zdravlje.

Drugi naučnici su kasnije proširili i potkrepili ovu teoriju dokazima, mada su neki ukazali i da postizanje plodotvornosti nije izazov samo za odrasle u srednjim godinama, već da bi trebalo da se posmatra kao celoživotni proces.

Naravno, postoji još jedan motiv koji podstiče ljude da ostave nasleđe, a to je strah od smrti.

„To navodi ljude da se zapitaju: Koji je smisao života ako svi na kraju umremo?", kaže Kimberli Vejd-Benzoni, profesorka menadžmenta i organizacija na Poslovnoj školi Fjukui Univerziteta Djuka, u američkoj državi Severnoj Karolini.

„Smrt je zapravo u samoj srži psihologije motivacije za ostavljanje nasleđa.

„Kada nas nešto podseti na smrt, setimo se da ne želimo da umremo, već da želimo da živimo".

Razmišljanje o nasleđu može da pomogne ljudima da iz stanja „uznemirenosti zbog smrti" pređu u stanje „promišljanja o smrti“, tvrdi ona.

Drugi teoretičari primećuju da taj strah donosi i želju da se sopstveni život doživi kao priča koja ima smisao.

„Poriv za ostavljanjem nasleđa može da se posmatra kao deo naše potrebe za smislenim i doslednim pripovedanjem", kaže Džesi Bering, profesor psihologije na Univerzitetu Otaga na Novom Zelandu.

„Sebe predstavljamo kao glavnog junaka na putovanju heroja… a pouka ili moralna vrednost priče, konačna poruka, da tako kažemo, prenosi se 'publici', sledećoj generaciji".

Ono što je ključno je da nam naša fascinacija ostavljanjem nasleđa pokazuje da su ljudi programirani tako da im je mnogo stalo do mišljenja drugih, kaže Bering.

„Čak ni u smrti ne možemo da pobegnemo od te brige".

Odavno je poznato da su tokom čitavog života potrebne veze sa drugim ljudima, jer to poboljšava zdravlje i predstavlja ključni izvor sreće.

Zbog toga nasleđe može da bude i svojevrsni „veštački produžetak" naše ljudske potrebe da budemo voljeni.

Zapišite vaše 'želje o ostavljanju nasleđa'

Uprkos sve većem broju istraživanja, razlog zbog kojeg želimo da nas ljudi pamte u pozitivnom svetlu posle smrti i dalje je donekle zagonetka.

„Na kraju krajeva… ako verujete da je za postojanje svesti potreban mozak, onda psihološki nećemo moći da znamo niti da uživamo u našem ugledu posle smrti", kaže Bering.

Opsednutost tokom celog života kako ćemo biti doživljeni posle smrti može „da nas liši sposobnosti da cenimo i uživamo u neposrednom iskustvu sadašnjeg trenutka", smatra Bering.

„Mislim da to može da nas navede i da preispitujemo važne odluke, ukoliko oklevamo da zauzmemo određene moralne stavove zbog prikrivenog straha od toga 'kako ćemo biti upamćeni'", kaže on.

Istina je - ne možete da kontrolišete vaše nasleđe, kaže Vejd-Benzoni.

„Oni koji ga nasleđuju su zapravo i oni koji ga kontrolišu i tumače".

Ali to ne umanjuje koristi koje razmišljanje o nasleđu tokom života može da ima za čoveka, kao i za ljude u njegovom okruženju.

Zapravo, Vejd-Benzoni i njene kolege smatraju da bi ljudi trebalo što ranije da počnu da razmišljaju o nasleđu koje žele da ostave i da čak tokom celog života zapisuju njihove „želje o ostavljanju nasleđa".

„Dosledno dolazimo do zaključka da ljudi češće postupaju na načine koji koriste budućim generacijama kada razmišljaju o vlastitom nasleđu", kaže Vejd-Benzoni.

Razmišljanje o izgradnji nasleđa tokom života omogućava ljudima da donose odluke u skladu sa značenjem i tragom koji žele da ostave iza sebe.

Takvo razmišljanje, zauzvrat, podstiče ljude da društveno odgovorno i korisno deluju, kao što je ekološki aktivizam i doniranje više novca dobrotvronim organizacijama i medicinskim istraživanjima.

A preduzetnici bi mogli da razmišljaju o osnivanju preduzeća koja doprinose društvu, i da se ne vodi samo dobiti, kaže Vejd-Benzoni.

Korist je, prema mišljenju ovih istraživača, dvostruka: ljudima pruža osećaj motivacije i smisla dok su živi, ali i „simboličku besmrtnost" posle smrti - produžavajući naše prisustvo, čak i kada fizički više nismo tu.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk