Krimski Tatari se boje Moskve

Zagušljivo je, ali ne smemo da otvaramo prozore. Ništa od našeg razgovora ne bi trebalo napolju da se čuje. Već pola sata sedimo u automobilu negde na rubu grada Bahčisaraja. Upravo je prošla ponoć. Moj sagovornik govori tiho. U početku je sumnjičav, ali malo po malo se otvara i vidim da ima mnogo, veoma mnogo toga da ispriča. Nada se da ja mogu nekako da mu pomognem. Druge nade nema. A izgubio je i veru u pravdu... Svoj bol mi iznosi otac čiji