Зашто треба читати Лејлу Слимани
Блиц 29.07.2017 | Владимир Д. Јанковић
Мало се, врло мало последњих месеци, откако је београдска Боока објавила српски превод романа "Успавај ме" француске списатељице Лејле Слимани, говорило о том делу, а и кад би се проговорило, углавном би нашом псеудокњижевном псеудочаршијом одјекнуло злурадо питање: зар је могуће да овакве књиге данас добијају Гонкурову награду? Уз неизбежну циничну констатацију да је, ето, институт књижевних признања калирао и на врлом Западу, а не само на изгаженом Балкану...
Готово нико, при том, није нашао за сходно да нешто више каже о самом овом штиву, које - ако ћете веровати процени човека коме се указала прилика да "Успавај ме" (Цхансон доуце) преведе на српски језик - има један квалитет од којег се у савременој књижевној продукцији малтене одустало, или неминовно одустало, ваљда због саме природе времена и објективног онтолошког пада који, поред осталог, резултује и тиме да смо данас у сваком погледу
