Зашто је Дуда Ивковић душа српског спорта
Недељник 01.10.2017 | Пише: Вељко Лалић
Атина не може да се понови. Били су тамо и његови голубари. Крсташи, пријатељи. Како опет да средиш да Новак дође приватним авионом у четири по подне на утакмицу које се није сетила његова земља. Политичку конотацију најмање је направио Дуда. Ниједном то није поменуо. Коме је до демократије - нек иде у Атину!
Неком ко је детињство провео сањајући да постане кошаркаш код Боре Ценића, Твигија или Пљаке у Звездари и Радничком, опроштај Дуде Ивковића у Атини био је као одлазак у Дизниленд. Седнемо ујутру на кафу, дође Саша Даниловић. Мало се зезамо, кад ето Паспаља. Њега у Атини осетиш као земљотрес који најављују кучићи. Узнемире се сви. Није то као с Новаком, који више не може ни да се креће од аутограма и сликања, то је само неки искрени
