Селу на Златибору претило је изумирање, али се појавило решење да оно опет заживи

Овде се народ није јагмио да потрчи у Ужице, или какав други град, зарад посла и варошанског звања и занимације. Лепше му било да остане на дедовини, да ради од јутра до сутра, али опет буде свој на своме, па зато му се дало да пристојно да живи и, куд ћеш већег блага, има пуну кућу порода. На стотине огњишта заувек угашено по висовима Златибора, али доле у подбрђу планине једно село се подмлађује и живи. Онај дим што се вије са кровова сушара