Писмо Зији Диздаревићу

Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу. Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глухо доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац. Пишем, драги Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још