У чекању ускрснућа
Данас 08.04.2018 | Пише: Радиша Драгићевић
Има ровова, нема "оног" хлеба У „Српској трилогији“ Стевана Јаковљевића постоји упечатљив опис једног јутра, свитања у ратном крвавом добу – свитања између два рова који, непомерени, на педесетак корачаја, данима, недељама, месецима, стоје супротстављени један другом, и у којима се или између којих се, свакодневно, гасе млади животи.
Елем, у таквом једном јутру, пролећном јутру из једног рова ка другом, допре глас: „Братко, знаеш ли да е данас Великден?“ „Знам!“ – одговара се из другог, српског рова. „Братко, да те питам: Имаш ли малку лебац?“ „Имам.“ „Братко, фрли ми едно парче“. И из српског рова, у високом луку, полетео је комад претврдог хлеба, као камен тврдог, али није домашио до бугарског рова. Пао је на простор који је жртвено поље. „Братко, нећеш ли да пукаш, да га
