"Надљудске моћи немам, али и ракија помаже"

Пробудила сам се по новом, пролећном времену, а угледала себе у огледалу по старом. Нисам се наспавала довољно. Фалио ми је још тај један сат када непомично лежим у кревету као да сам од бетона, и не осећам никакву тежину, већ опуштеност која не жели да буде прекинута. Мозак ради за себе, смишља сам по дифолту шта ће да буде данас за ручак, који рачун није плаћен, нестало је ацетона, има још три главице лука, треба да се баци неки сир из