Fortinbrasova elegija

Česlavu Milošu Sada kada smo ostali sami možemo porazgovarati kneže kao čovjek s čovjekom premda ležiš na stepeništu i vidiš koliko i mrtav mrav to znači crno sunce prelomljena pramenja Nikada nisam mogao o tvojim dlanovima misliti bez osmijeha, i sada kada leže na kamenu poput oborenih gnijezda isto su tako nemoćni kao i prije To je upravo kraj Ruke leže svaka za se Sablja leži za se Za se glava i vitezove noge u mekim papučama Pogreb ćeš imati