Kako je Beograd postao trkački grad

Organizatori beogradskog maratona kažu da svake godine obore rekord po broju učesnika. Nije potrebno brojanje da se zaključi da je u Beogradu sve više trka i trkača. Kako je sve počelo?

„Kada sam počeo da trčim, bilo je neprijatno nositi helanke za trčanje po gradu. Danas je najnormanije posle treninga u helankama otići na ručak", kaže Marko Tomić.

Marko je počeo da trči pre nekoliko godina. Sada je jedan od kapitena jednog od najvećih trkačkih klubova u gradu. „Adidas raners Beograd" sada okuplja oko tri stotine članove. Kada su počeli bilo ih je svega četvorica.

„Skupili smo se kao malo drštvo i svako je imao neki svoj razlog što trči. Moj motiv je bio da probam da nateram sebe da istrčim jedan maraton. Mislio sam da je to nemoguće uraditi sam", kaže.

Trkački klubovi

Marko je deo trkačke komune koja okuplja ljude od 25 do 30 godina, a koja je deo globalne zajednice sa timovima u svim većim gradovima sveta.

„Svi ti trkački timovi se međusobno posećuju na trkama. Mi smo bili u Berlinu i u Atini, a sada nama dolaze strani timovi u goste", kaže.

Pre pet godina, momke u helankama nije bilo lako sresti u gradu. Retki trkači koje ste mogli da sretnete bili su muškarci u dresovima iz osamdesetih godina prošlog veka.

„Na ulicama su tada trčali samo nekadašnji atletičari", kaže Veroljub Zmijanac.

Veroljub je osnivač rekreativnog trkačkog kluba BRC u kome je, od početaka 2009. godine do danas, trčalo više od dve hiljade ljudi. Kroz školu trčanja koju organizuju prošlo je još više rekreativnih trkača.

Početi sa rekreativnim trčanjem u grupi nikad nije bilo lakše - škola trčanja i trkačkih grupa je sve više i više.

„Ljudi nas često vide kao neke profesionalce koji već dugo trče i misle da ne mogu da nas isprate. Mi se trudimo da pokažemo da trčanje ustvari nije strašno", kaže Marko Tomić.

Klub u kome trči organizuje trening koji se zove „Lagana sreda" na koji mogu da dođu svi i probaju da pretrče prvih nekoliko kilometara.

„To su treninzi za početnike koje svako može da istrči. Na taj način pokušavamo da ih uključimo u glavnu grupa koja je malo ozbiljnija", kaže.

Najsrećnija kornjača na svetu

Dobiti startni broj na maratonima poput berlinskog i njujorkškog ravno je dobijanju na lotou. To nije bio slučaj kada je Katarina Subašić počela da trči.

„Nikome nije jasno kako sam dobila Berlin i Njujork iz cuga", kaže.

Katarinin cilj je bio da pre pedestog rođendana istrči maraton. Počela je da trči, kaže, kasno, sa 46 godina. Tada je u gradu bila retkost sresti ljude koji trče.

„Otišla sam u Košutnjak jer sam mislila da se samo tamo trči. Kada sam pretrčala prva tri kilometra, imala sam osećaj kao da sam izašla iz prostorije pune duvanskog dima".

Prvih pet kilometara je istrčala skupljajući sredstva za kliniku za palijativnu negu „Belhospis". Od tada je učestvovala na 13 polumaratona i tri maratona.

„Ja sam kao trkač kornjača. Užasno sam spora, ali meni to nije toliko važno. Sigurno se jedno 90 odsto trkača loži na vreme, ali meni vreme nije važno".

Koliko je teško nepušačkim lokalima da opstanu

Venger napušta Arsenal na kraju sezone

Prvi polumaraton izgledao je, kaže, kao put na Mesec. Kada je to prošlo, dobila je broj na berlinskom maratonu.

„Maraton nije dupli polumaraton, potrebna je ozbiljna priprema. Berlin je bio pravi test volje. Imala sam veliku tremu", kaže.

Berlinski maraton je, naravno, uspešno završila.

Katarina nikada nije trčala u grupi. To objašnjava time što joj motivacija nikad nije nedostajala.

„Meni ne treba motivacija, ja imam i višak, mogla bih da delim".

Zato planira da jednog dana napravi trkačku grupu za starije od 40 godina. Do tada, nada se da će je sreća koja ju je pratila kada se prijavljivala za Berlin i Njujork, pratiti i u Čikagu, Tokiju i Londonu.

Sve više trka

Marko je najponosniji na trku od Beograda do Zagreba. Sa bratskim klubom iz Hrvatske, trčao je štafetu od Brankovog mosta u Beogradu do centra Zagreba.

„Trčali smo u parovima, osam parova, svako po 15 kilometara, pa odmor. Trka je trajala oko 45 sati", kaže.

Trku su nazvali „Krug 442", ne zato što je rastojanje od Beograda do Zagreba 442 kilometra, već zato što im je „dobro zvučalo".

„Pošto nismo mogli autoputem, trčali smo sporednim putevima. Od Beograda preko Batajnice, Rume, Sremske Mitrovice, Vukovara, pa redom do Zagreba. Sasvim slučajno, tim putem, istrčali smo tačno 442 kilometra".

Pored trke u donjem vešu, koja se već dve godine održava na Adi Ciganliji, BRC je nedavno organizovao i prvu trkačko-ekološku akciju. Oko dvadesetak ljudi spojilo je trčanje i skupnjanje đubreta.

Tridesetak trkača očistilo je trkačku stazu od Brankovog mosta do Gazele.

„Ploging je spoj džoginga i čišćenja koji je nastao u Švedskoj, a sada je sve popularniji širom sveta", kaže u klubu BRC.

Raznih trka nema samo u Beogradu, već u celoj Srbiji.

„Svakog vikenda imamo nekog ko ide na trku van Beograda, u Sombor, Apatin, Kruševac", kaže Marko.

Nikada nije bilo lakše naći društvo za trčanje.

„Neko ko bi sad krenuo da trči ima mnogo više prilike da nađe društvo za trčanje i nekog ko bi mogao da mu pomogne da se spremi".

(BBC News, 04.20.2018)