Zašto se Crnogorac vrati kući iz Beograda

Vladimir Pavićević svoje političke pokušaje opisuje veoma jednostavno - svi odreda su hazarderski, pa i ovaj poslednji kojim ide nasuprot većini.

Kada se kao 35. na listi Demokratske stranke nije našao u parlamentu 2016. godine, iako je u prethodnom sazivu bio najaktivniji poslanik, povukao se iz srpske politike.

I osvanuo u crnogorskoj.

I politici i partiji istog imena - u januaru 2018. godine izabran je za predsednika Crnogorske partije.

„Otkako sam rešio da svoje profesionalne planove vežem za crnogorsku politiku, nema osobe koja me nije pitala - otkud ti u crnogorskoj politici, ali i, što je još zanimljivije, odmah me pitaju - a što će ti to!?"

Zbog takvih pitanja, kaže, oseća se kao dete koga roditelji upozoravaju na opasnosti.

„To nešto govori o ovoj sredini, a videću i šta govori.

Ja do sada nisam naišao na nešto što bi mi strašno smetalo - sasvim suprotno."

Na pitanje zašto se vratio, ima spreman odgovor - tu je rođen, odrastao i delom se školovao.

„Skamenjeno društvo"

Dok se vozimo od Budve, gde se rodio i živi mu porodica, do Podgorice, gde je sada, bavi se matematikom, kao dodatnim dokazom.

„Kad se sabere sve vreme mog života, i zanemari vreme u inostranstvu, u Srbiji i Crnoj Gori sam proveo jednako vremena."

Geografiju rodne zemlje poznaje do savršenstva - nema kanjona, planine ili reke kojoj ne zna ime i priču.

Zato društvo u kome se rodio - ponovo otkriva.

„Srpsko društvo sam dobro savladao, a sad upoznajem crnogorsko na način kako ga nisam primećivao ranije."

Tu i tamo se iznenadi.

„Osećam se kao kod kuće, ali to ne znači da poznajem sve ovde dobro."

Parafrazira reči Danila Kiša, Crnogorca po majci koji se školovao na Cetinju, da opiše društvo u koje se vratio.

„Kada su Kiša pitali zašto ne piše više o Crnoj Gori, rekao je da je Crna Gora već 500 godina jedno skamenjeno društvo.

Nama ostaje da razmišljamo šta to znači - skamenjeno društvo.

Ono nije zatvoreno - dostupno je za uticaje, ali oni kao da nailaze na zidove, mogu da dođu, ali nikako da se zadrže."

U takvom društvu, spreman je za novi hazarderski pokušaj - sam ga tako opisuje.

Koje „oko u glavi" bolje vidi

Životno iskustvo sa obe strane poslednje obostrano priznate granice na Balkanu čini ga stručnim za uporednu analizu dva društva.

Poslovično izjednačavanje lidera - Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića - za njega nije dobra definicija.

„Vučić je tipični autokrata koji traži sve veću i veću podršku. I kada bi imao podršku 100 odsto naroda - ni to mu ne bi bilo dovoljno."

Iako su neki skloni da Vučićevog idola vide upravo u Đukanoviću, Pavićević ga traži nešto dalje.

„Ne bih rekao da je to Severna Koreja, pre Kina - da postoji neko tržište, ali da on vlada doživotno."

Tvrdi da je Đukanović drugačiji, ne samo po dužini vladavine.

„On ne insistira da ga svi vole, podržavaju - njega interesuje da ima većinu i dovoljna mu je minimalna. Čim je skupi, on je miran i vlada."

Na podsećanje da i Đukanovićevi rivali, a pre svih nevladine organizacije, dobijaju surove odgovore sistema, potvrđuje da toga ima, ali da to protivnike nije zaustavilo.

„I Đukanović i Vučić su autoritarni lideri, ali je Đukanovićev stil malo mekši", zaključuje.

Možda mu je zato takva i strategija kojom planira da pozicionira stranku kojom rukovodi na političkoj sceni.

„Cilj nam je da se DPS razvlasti, ali polako i nežno, uz pomoć samog DPS-a."

Pavićevića brine dubinska podeljenost crnogorskog društva, stabilnost koja nije došla sa nezavisnošću, pa nudi koncept „ustavnog patriotizma".

„Ustav može da bude tretiran sa većim značajem, da patriotske sentimente usmerimo ka državi, a da se ne remeti osećaj etničke pripadnosti."

Fakultetska i životna škola

Neće se Pavićević ni u Crnoj Gori baviti samo praktičnom politikom.

Planira da osnuje institut za istraživanje politike i političke teorije, čime bi ostao u vezi sa još jednom svojom ljubavlju.

Godine provedene na Fakultetu političkih nauka, gde je studentima bio među omiljenim i najstrastvenijim predavačima, okončao je naglo.

„Kada sam se posle poslaničkog staža vratio na fakultet, bez obzira na veliku ljubav prema njemu, ja sam osetio da postoji nešto drugo čemu bih se radije posvetio."

Smatrao je da je poštenije da se u potpunosti povuče sa tog posla jer je svakom pristupao isto - radio ga je dok mu je bio u potpunosti posvećen.

Mada je na fakultet došao gotovo slučajno - nije ni verovao da postoji.

„Moja drugarica Sanja vratila se za raspust u Budvu iz Beograda i ispričala nam je da studira političke nauke.

Mi smo joj se smejali i mislili da izmišlja."

Kada se lično uverio da fakultet postoji, naučio je tamo mnogo više od političke teorije.

„Kada su počeli studentski protesti, profesor Milan Podunavac održao nam je predavanje o građanskoj solidarnosti i mi smo svi jurnuli na proteste - nismo se vraćali na fakultet dok se nisu okončali."

Život bez kravate i odela

Životnu školu izučio je i u rodnoj Budvi, sredini koja živi sa svojim brojnim različitostima.

„Odrastao sam u socijalističkoj Jugoslaviji, polagao sam zakletvu za Titovog pionira, moj najbolji drug je bio Miško Brajić, etnički Hrvat - tu sam naučio da smo jedno."

Na teži način, spoznao je i drugu stranu medalje.

„Familiju Brajića sreo sam u Švedskoj - morali su da izbegnu i nikad se nisu vratili."

More vidi kao sponu crnogorskog društva sa drugim kulturama.

„Meni je more uvek bilo putovanje, traganje, širina."

Premda ga javnost u Srbiji prepoznaje po odelu i kravati, češće je u opremi za planinarenje, na biciklu ili sa teniskim rekvizitima.

„Kao što ljudi moraju da imaju obroke, ja moram da imam sportsku aktivnost jer bez toga ne bi mogao dan da mi prođe."

U duhu sportskog fer-pleja, svoj hazarderski pristup nema nameru da nameće drugima, posebno ne onima koji su digli ruke i napustili društva kojima se on uvek vraća.

„Svaki čovek bira kako će da živi, kakav mu je pristup društvu, politici.

Ja ne želim da se mešam u izbore drugih ljudi - ovo je moj način, nekom ziherašu možda izgleda kao ludost, ali me takav stav ne interesuje", govori Pavićević sa iskrenom opredeljenošću da hazarderskih pokušaja bude - još.

(BBC News, 05.04.2018)