Дневник са Инсајта: Мисија за Марс уздигла се из магле

Професор Том Пајк са лондонског Империјал Колеџа део је научног тима који ради на пројекту слања Инсајт мисије на Марс. Група коју он предводи обезбедила је сеизмометре који ће омогућити откривање „марсотреса&qуот;, чиме би се допринело откривању унутрашње структуре Црвене планете.

Најбољи начин да се испрати одлазак мисије са Земље било је стајање на калифорнијском пољу, у друштву 1500 чланова тима мисије Инсајт.

Требало би да имамо добар поглед на лансирно поље.

У 4 сата ујутру, после завршне провере да ли се креће или не, почело је коначно одбројавање.

Оно што сам чекао читаву деценију, само што није почело. Али један непозвани, а уз то и огромни гледалац стао је тачно испред нас.

Огромна количина магле, која је и у поподневним сатима изгледала као свежа планинска измаглица, помаљала се са Пацифика.

Са места где смо стајали, видели бисмо само густу сиву масу која се уздиже. Уз нестрпљивог посетиоца из публике, наш поглед на Инсајт у Свемирском лансирном комплексу 3 ваздухопловне базе Ванденберг у потпуности је блокиран.

Дефинитивно нећемо видети лансирање.

Док је сат одбројавао, ни екипа која је радила на лансирању није била довољно близу да види ракету Инсајта обавијену густом маглом.

Једино што нам је преостало су снимци на великим екранима на којима смо видели лансирне рампе и наш свемирски пројекат на врху, осветљен попут сета за снимање холивудског филма.

Како се одбројавање на великим мониторима приближавало нули, ракета се лагано одвојила од платформе, додатно мутећи ваздух својим димом.

На нашем пољу, стотине камера мобилних телефона биле су уперене у појас магле пред нама, у покушају да забележе барем делић сјаја Атласа 5.

Онда смо зачули буку док нам је звук био све ближи, растући до крешенда уз појаву светлеће буктиње која се готово невидљиво дизала у магли пред нама.

Можда их нисмо видели, али смо свакако чули и осетили снагу потисних механизама.

Телефони су спуштени, а погледи одвраћени од екрана на којима су се видели сада непотребни кадрови ракета. Остатак света гледао је како наша ракета напушта Земљу, али ми смо тај одлазак осећали.

Осетио сам нешто слично три године раније на Оксфорду, када смо тестирали да ли ће наши сензори издржати вибрације при полетању.

Већина сеизмометара је превише осетљива да би се померала, а камоли слала ракетом, осим ако посебни механизми који осећају вибрације земљотреса нису добро заштићени од штете.

Наш дизајн је потпуно другачији. Др Ајфрик Делахантеј, једна од мојих студенкиња на Империјал Колеџу, написала је рад о томе како сачувати наше осетљиве силиконске механизме користећи мале залемљене изолаторе стављене у џепове којима би се апсорбовале вибрације приликом полетања.

Тестирали смо различите сензоре у нашој лабораторији за потресе на Оксфорду, чак и десет пута снажније од вибрација које се могу очекивати на Марсу.

Док смо ми на калифорнијској пољани осећали снагу лансирања, наши сеизмички сензори све то преживљавали су на врху ракете. Срце ми је сишло у пете јер сам схватио шта наши сензори управо преживљавају.

Упркос свем тестирању, итекако сам се уплашио.

Бука се стишавала како је Инсајт настављао путању ван атмосфере.

После вибрација на лансирању и потреса када се одвојила прва фаза рампе, наши сензори сада су доживљавали потпуно ново искуство.

Инсајт је излазио из Земљине орбите пре скретања ка Марсу и сензори су први пут могли да осете бестежинско стање.

Присуствовали смо лансирању Инсајта које је прошло без грешке - можда не како смо га замишљали, већ, због магле, више како су га доживели наши сензори.

Аутобусима смо се вратили до ваздухопловне базе и пре него што је сунце успело да се пробије кроз маглу.

У међувремену, док су напуштали Земљину орбиту, а последњи део лансирне рампе бивао одбачен, наше сензоре тек је чекао дуг пут.

(ББЦ Невс, 05.08.2018)