Dnevnik sa Insajta: Misija za Mars uzdigla se iz magle

Profesor Tom Pajk sa londonskog Imperijal Koledža deo je naučnog tima koji radi na projektu slanja Insajt misije na Mars. Grupa koju on predvodi obezbedila je seizmometre koji će omogućiti otkrivanje „marsotresa", čime bi se doprinelo otkrivanju unutrašnje strukture Crvene planete.

Najbolji način da se isprati odlazak misije sa Zemlje bilo je stajanje na kalifornijskom polju, u društvu 1500 članova tima misije Insajt.

Trebalo bi da imamo dobar pogled na lansirno polje.

U 4 sata ujutru, posle završne provere da li se kreće ili ne, počelo je konačno odbrojavanje.

Ono što sam čekao čitavu deceniju, samo što nije počelo. Ali jedan nepozvani, a uz to i ogromni gledalac stao je tačno ispred nas.

Ogromna količina magle, koja je i u popodnevnim satima izgledala kao sveža planinska izmaglica, pomaljala se sa Pacifika.

Sa mesta gde smo stajali, videli bismo samo gustu sivu masu koja se uzdiže. Uz nestrpljivog posetioca iz publike, naš pogled na Insajt u Svemirskom lansirnom kompleksu 3 vazduhoplovne baze Vandenberg u potpunosti je blokiran.

Definitivno nećemo videti lansiranje.

Dok je sat odbrojavao, ni ekipa koja je radila na lansiranju nije bila dovoljno blizu da vidi raketu Insajta obavijenu gustom maglom.

Jedino što nam je preostalo su snimci na velikim ekranima na kojima smo videli lansirne rampe i naš svemirski projekat na vrhu, osvetljen poput seta za snimanje holivudskog filma.

Kako se odbrojavanje na velikim monitorima približavalo nuli, raketa se lagano odvojila od platforme, dodatno muteći vazduh svojim dimom.

Na našem polju, stotine kamera mobilnih telefona bile su uperene u pojas magle pred nama, u pokušaju da zabeleže barem delić sjaja Atlasa 5.

Onda smo začuli buku dok nam je zvuk bio sve bliži, rastući do krešenda uz pojavu svetleće buktinje koja se gotovo nevidljivo dizala u magli pred nama.

Možda ih nismo videli, ali smo svakako čuli i osetili snagu potisnih mehanizama.

Telefoni su spušteni, a pogledi odvraćeni od ekrana na kojima su se videli sada nepotrebni kadrovi raketa. Ostatak sveta gledao je kako naša raketa napušta Zemlju, ali mi smo taj odlazak osećali.

Osetio sam nešto slično tri godine ranije na Oksfordu, kada smo testirali da li će naši senzori izdržati vibracije pri poletanju.

Većina seizmometara je previše osetljiva da bi se pomerala, a kamoli slala raketom, osim ako posebni mehanizmi koji osećaju vibracije zemljotresa nisu dobro zaštićeni od štete.

Naš dizajn je potpuno drugačiji. Dr Ajfrik Delahantej, jedna od mojih studenkinja na Imperijal Koledžu, napisala je rad o tome kako sačuvati naše osetljive silikonske mehanizme koristeći male zalemljene izolatore stavljene u džepove kojima bi se apsorbovale vibracije prilikom poletanja.

Testirali smo različite senzore u našoj laboratoriji za potrese na Oksfordu, čak i deset puta snažnije od vibracija koje se mogu očekivati na Marsu.

Dok smo mi na kalifornijskoj poljani osećali snagu lansiranja, naši seizmički senzori sve to preživljavali su na vrhu rakete. Srce mi je sišlo u pete jer sam shvatio šta naši senzori upravo preživljavaju.

Uprkos svem testiranju, itekako sam se uplašio.

Buka se stišavala kako je Insajt nastavljao putanju van atmosfere.

Posle vibracija na lansiranju i potresa kada se odvojila prva faza rampe, naši senzori sada su doživljavali potpuno novo iskustvo.

Insajt je izlazio iz Zemljine orbite pre skretanja ka Marsu i senzori su prvi put mogli da osete bestežinsko stanje.

Prisustvovali smo lansiranju Insajta koje je prošlo bez greške - možda ne kako smo ga zamišljali, već, zbog magle, više kako su ga doživeli naši senzori.

Autobusima smo se vratili do vazduhoplovne baze i pre nego što je sunce uspelo da se probije kroz maglu.

U međuvremenu, dok su napuštali Zemljinu orbitu, a poslednji deo lansirne rampe bivao odbačen, naše senzore tek je čekao dug put.

(BBC News, 05.08.2018)