Интервју петком: Рокенрол песник на фудбалском задатку

Можда су прошла времена у којима су девојке биле заљубљене у песнике и њихове стихове знале напамет. Међутим, популарност коју Марко Томаш доживљава широм република бивше Југославије, где су му објављене књиге, оповргава ту тврдњу.

Дошао је из Мостара у Београд како би промовисао нову песничку збирку „Тридесет девети мај&qуот; (ЛОМ).

У локалу у ком је било организовано јавно читање у предвиђено време почетка промоције није било места ни за стајање. Не прија му да коментарише утисак да су већину публике чиниле лепе и младе жене.

Марадона и Енглези

Уместо о обожаватељкама, радије би причао о фудбалу. На предстојећем Светском првенству навијаће за Хрватску, Србију и Енглеску.

„Не знам зашто, то ми је остало из детињства, енглеска репрезентација су такви лузери, чак већи и од нас, постало је романтично навијати за њих.&qуот;

Како се Босна и Херцеговина није квалификовала, о шансама репрезентација из окружења каже да Хрватска има могућност да стигне далеко. Ипак, свестан је како фудбал на простору бивше Југославије нема велику перспективу.

„Ми смо изгубили јако пуно времена, кад је било време да се направе друштвени искораци. И како смо као друштво заостали, тако смо и ногометно заостали.&qуот;

Томаш није обичан заљубљеник у фудбал. Пасију за овим спортом и писачки занат спојио је у књизи „Утакмице живота&qуот; о чувеном тренеру, последњем селектору репрезентације Југославије, Ивици Осиму.

Једна од тих утакмица је чувена четвртина финала Светског првенства у Италији 1990.

„Сећам се како је улица у Мостару била пуста, тај тежак осећај кад је дошло до пенала, јер то је Југославија ... не добијаш на пенале, ми на лутрији не добијамо&qуот;, прича данас.

Иако је Марадона, један од његових омиљених играча, промашио пенал, била је то последња велика утакмица коју је одиграо југословенски тим. На констатацију да Марадона и Енглези не иду заједно, одговара да ту постоји „нешто слично у ставу, то је заправо питање стила&qуот;.

„По свом карактеру, с том ароганцијом, Марадона јесте попут Енглеза.&qуот;

Другом фудбалском хероју, Осиму, пришао је с фановске стране. Не верује да је могуће бити објективан у контакту с човеком који је „ходајућа метафора&qуот;.

Одушевио га је, јер је „једноставан, пристојан и широк човек&qуот;, пошто се не очекује „од ногометних делатника да поседују културолошку ширину&qуот;.

Није каснио на договорени интервју и док седимо у његовој београдској централи, кафићу Шикарица на почетку Скадарлије, где ће то вече пуштати музику, питам га за кога је навијао у финалу Лиге шампиона.

Његов фаворит је, наравно, Ливерпул. „Играју црвени против бијелих, врло је јасно опредељење&qуот;, каже.

Последњи Југословен

За данашње прилике веома егзотична, његова биографија у којој се преплићу сталне селидбе у различите републике, типично је југословенска прича детета војног лица.

Томаш је рођен 1978. у Љубљани, а живео је у Сомбору, Сплиту, Загребу, Сарајеву, а Мостар му је данас дом. Радио је разне послове, између осталог водио је књижару Утопија у Сплиту, а данас пише за разне регионалне портале.

Селидбе су му помогле да схвати „да човек не припада нигде, осим ако не пристане да припада негде&qуот;. Природно да је такво одрастање пратио бунт.

„Има ли ишта природније да кад имаш официрчину кући да се буниш против њега, кад си млад не желиш да извршаваш наредбе, идеш у супротни крај спектра.&qуот;

Попут многих вршњака открио је панк и у једном тренутку имао је бенд. „Било је добро пражњење енергије, период средње школе и касније, ја сам тек изашао из средње школе, тако се осећам, још не знам шта ћу бити кад порастем...&qуот;

Холивудски снови остварују се на истоку

Манекенка која је бол претворила у поезију

Разлог зашто га млади људи читају види у томе што у његовој поезији спаја „популарну културу и оно чиме су их малтретирали у школи&qуот;. Не може да се сети шта је њега „смарало&qуот;, али волео је да чита Диса, Пушкина, Симу Пандуровића.

„Лако је било повезати Рембоа и Џима Морисона, ту врсту бунта и начина размишљања&qуот;, каже.

И поред књига које је објавио - у Србији су изашле збирке „Варање смрти&qуот;, „Црни молитвеник&qуот; (ЛОМ) и „Одрастање меланхолије&qуот; (Контраст), делује да му је нелагодно да га неко назове песником.

„То ми је претешка реч&qуот;, закључује.

Укуси су му еклектични - слуша Рахмањинова, па затим пусти Моторхед. Увек чита више књига истовремено, недавно је поново ишчитавао Андрићеву „Травничку хронику&qуот;.

Али више од књига, филмова и музике, сматра да је на његову генерацију највише утицао „политички слом који се десио&qуот;.

Имао је 13 година када је почео рат и живео је у Сомбору. Деловало је као да су одрасли одлучили да се од сада не може о неким стварима више причати. „Први сукоб на ту тему сам имао с мајком и покојним очухом, јер сам схватио колико је све релативно и бесмислено&qуот;.

„Ова вјечна 93. мора једном да прође&qуот;

Поред писања поезије, ради као новинар. То и плаћа рачуне и омогућава му да пише о стварима које га занимају.

О његовом Мостару се и даље говори као подељеном граду, што му делује као „наметнута прича&qуот;, која „не пије пуно воде, али пуно трује зрак&qуот;.

Иако мисли да је политика „театар&qуот;, као и многи други на овим просторима, о томе пуно прича и размишља.

„Усмерени смо да будемо оптерећени тиме, да смо нормално друштво то не бисмо били,&qуот; каже.

Сматра да је једна од бољих ствари у вези са Европском унијом слобода кретања, која се данас доводи у питање.

За њега је национализам само још један алат капитализма, јер „испоставља се да капитал може да се креће слободно по свету, али људи не&qуот;.

Његове песме су превођене на неколико европских језика. Иако каже да човек који се бави језиком, он је на неки његов заробљеник, размишља о животу на неком другом меридијану.

„Имам план да то урадим. Доста ми је више да будем талац нечега у чему нисам судјеловао. Ова вјечна (19)93. година мора једном да прође, то може да се деси ако се изместим.&qуот;

Ипак, не жели да каже где би отишао. Као и сваки сањар, машта о кући на мору с бродићем.

„Врло патетично и предвидиво&qуот;.

Заправо, уопште није.

(ББЦ Невс, 06.08.2018)