Intervju petkom: Rokenrol pesnik na fudbalskom zadatku

Možda su prošla vremena u kojima su devojke bile zaljubljene u pesnike i njihove stihove znale napamet. Međutim, popularnost koju Marko Tomaš doživljava širom republika bivše Jugoslavije, gde su mu objavljene knjige, opovrgava tu tvrdnju.

Došao je iz Mostara u Beograd kako bi promovisao novu pesničku zbirku „Trideset deveti maj" (LOM).

U lokalu u kom je bilo organizovano javno čitanje u predviđeno vreme početka promocije nije bilo mesta ni za stajanje. Ne prija mu da komentariše utisak da su većinu publike činile lepe i mlade žene.

Maradona i Englezi

Umesto o obožavateljkama, radije bi pričao o fudbalu. Na predstojećem Svetskom prvenstvu navijaće za Hrvatsku, Srbiju i Englesku.

„Ne znam zašto, to mi je ostalo iz detinjstva, engleska reprezentacija su takvi luzeri, čak veći i od nas, postalo je romantično navijati za njih."

Kako se Bosna i Hercegovina nije kvalifikovala, o šansama reprezentacija iz okruženja kaže da Hrvatska ima mogućnost da stigne daleko. Ipak, svestan je kako fudbal na prostoru bivše Jugoslavije nema veliku perspektivu.

„Mi smo izgubili jako puno vremena, kad je bilo vreme da se naprave društveni iskoraci. I kako smo kao društvo zaostali, tako smo i nogometno zaostali."

Tomaš nije običan zaljubljenik u fudbal. Pasiju za ovim sportom i pisački zanat spojio je u knjizi „Utakmice života" o čuvenom treneru, poslednjem selektoru reprezentacije Jugoslavije, Ivici Osimu.

Jedna od tih utakmica je čuvena četvrtina finala Svetskog prvenstva u Italiji 1990.

„Sećam se kako je ulica u Mostaru bila pusta, taj težak osećaj kad je došlo do penala, jer to je Jugoslavija ... ne dobijaš na penale, mi na lutriji ne dobijamo", priča danas.

Iako je Maradona, jedan od njegovih omiljenih igrača, promašio penal, bila je to poslednja velika utakmica koju je odigrao jugoslovenski tim. Na konstataciju da Maradona i Englezi ne idu zajedno, odgovara da tu postoji „nešto slično u stavu, to je zapravo pitanje stila".

„Po svom karakteru, s tom arogancijom, Maradona jeste poput Engleza."

Drugom fudbalskom heroju, Osimu, prišao je s fanovske strane. Ne veruje da je moguće biti objektivan u kontaktu s čovekom koji je „hodajuća metafora".

Oduševio ga je, jer je „jednostavan, pristojan i širok čovek", pošto se ne očekuje „od nogometnih delatnika da poseduju kulturološku širinu".

Nije kasnio na dogovoreni intervju i dok sedimo u njegovoj beogradskoj centrali, kafiću Šikarica na početku Skadarlije, gde će to veče puštati muziku, pitam ga za koga je navijao u finalu Lige šampiona.

Njegov favorit je, naravno, Liverpul. „Igraju crveni protiv bijelih, vrlo je jasno opredeljenje", kaže.

Poslednji Jugosloven

Za današnje prilike veoma egzotična, njegova biografija u kojoj se prepliću stalne selidbe u različite republike, tipično je jugoslovenska priča deteta vojnog lica.

Tomaš je rođen 1978. u Ljubljani, a živeo je u Somboru, Splitu, Zagrebu, Sarajevu, a Mostar mu je danas dom. Radio je razne poslove, između ostalog vodio je knjižaru Utopija u Splitu, a danas piše za razne regionalne portale.

Selidbe su mu pomogle da shvati „da čovek ne pripada nigde, osim ako ne pristane da pripada negde". Prirodno da je takvo odrastanje pratio bunt.

„Ima li išta prirodnije da kad imaš oficirčinu kući da se buniš protiv njega, kad si mlad ne želiš da izvršavaš naredbe, ideš u suprotni kraj spektra."

Poput mnogih vršnjaka otkrio je pank i u jednom trenutku imao je bend. „Bilo je dobro pražnjenje energije, period srednje škole i kasnije, ja sam tek izašao iz srednje škole, tako se osećam, još ne znam šta ću biti kad porastem..."

Holivudski snovi ostvaruju se na istoku

Manekenka koja je bol pretvorila u poeziju

Razlog zašto ga mladi ljudi čitaju vidi u tome što u njegovoj poeziji spaja „popularnu kulturu i ono čime su ih maltretirali u školi". Ne može da se seti šta je njega „smaralo", ali voleo je da čita Disa, Puškina, Simu Pandurovića.

„Lako je bilo povezati Remboa i Džima Morisona, tu vrstu bunta i načina razmišljanja", kaže.

I pored knjiga koje je objavio - u Srbiji su izašle zbirke „Varanje smrti", „Crni molitvenik" (LOM) i „Odrastanje melanholije" (Kontrast), deluje da mu je nelagodno da ga neko nazove pesnikom.

„To mi je preteška reč", zaključuje.

Ukusi su mu eklektični - sluša Rahmanjinova, pa zatim pusti Motorhed. Uvek čita više knjiga istovremeno, nedavno je ponovo iščitavao Andrićevu „Travničku hroniku".

Ali više od knjiga, filmova i muzike, smatra da je na njegovu generaciju najviše uticao „politički slom koji se desio".

Imao je 13 godina kada je počeo rat i živeo je u Somboru. Delovalo je kao da su odrasli odlučili da se od sada ne može o nekim stvarima više pričati. „Prvi sukob na tu temu sam imao s majkom i pokojnim očuhom, jer sam shvatio koliko je sve relativno i besmisleno".

„Ova vječna 93. mora jednom da prođe"

Pored pisanja poezije, radi kao novinar. To i plaća račune i omogućava mu da piše o stvarima koje ga zanimaju.

O njegovom Mostaru se i dalje govori kao podeljenom gradu, što mu deluje kao „nametnuta priča", koja „ne pije puno vode, ali puno truje zrak".

Iako misli da je politika „teatar", kao i mnogi drugi na ovim prostorima, o tome puno priča i razmišlja.

„Usmereni smo da budemo opterećeni time, da smo normalno društvo to ne bismo bili," kaže.

Smatra da je jedna od boljih stvari u vezi sa Evropskom unijom sloboda kretanja, koja se danas dovodi u pitanje.

Za njega je nacionalizam samo još jedan alat kapitalizma, jer „ispostavlja se da kapital može da se kreće slobodno po svetu, ali ljudi ne".

Njegove pesme su prevođene na nekoliko evropskih jezika. Iako kaže da čovek koji se bavi jezikom, on je na neki njegov zarobljenik, razmišlja o životu na nekom drugom meridijanu.

„Imam plan da to uradim. Dosta mi je više da budem talac nečega u čemu nisam sudjelovao. Ova vječna (19)93. godina mora jednom da prođe, to može da se desi ako se izmestim."

Ipak, ne želi da kaže gde bi otišao. Kao i svaki sanjar, mašta o kući na moru s brodićem.

„Vrlo patetično i predvidivo".

Zapravo, uopšte nije.

(BBC News, 06.08.2018)