Sebastijan u snu

Za Adolfa Losa 1. Majka je nosila detence pod belom mesečinom, u senci oraha, prastare zove, opijena makovim sokom, drozdovom žalopojkom; i polako nadnosilo se nad nju sažaljivo bradato lice tiho sred prozorske tmine; a staro pokućstvo predaka rastakalo se; ljubav i jesenje sanjarenje. Ovako taman dan u godini, tužno detinjstvo, kada je dečak tiho silazio k svežim vodama, srebrnim ribama: tišina, lice; kad se skamenjen pred besne vrance bacao, i