Генерација 1999: Чудо од детета, 19 година касније

Деветнаестогодишња Тамара вероватно је једина девојка у Србији са титулом цхилд продиги - генијалног детета. За њено школовање, држава је имала мало разумевања.

Тамара Роговић је као девојчица прелиставала анатомске атласе и размишљала о томе како људско тело вари храну.

„Сањала сам да људско срце држим у руци и да га лечим&qуот;, каже.

Данас има прилику да тако нешто ради, само на другачији начин.

Тамарине слике, које је изложила први пут када је имала 12 година, донеле су јој титулу генијалне девојчице.

Била је најмлађа студенткиња у Србији, а сада је најмлађа на постдпломским студијама на Универзитету Единбург у Великој Британији.

Цхилд продиги је дете које је до десете године произведе радове достојне одрасле особе.

Главни мотив на Тамариним сликама данас су порушени мостови које 1999. године, за време бомбардовања није могла да види - те године се тек родила.

Одрастање &qуот;чуда од детета&qуот;

„Прва бомба је пала дан пре рођендана Тамарине старије сестре. Рођенданска торта се преполовила на два дела од детонације. Таша се родила мало више од две недеље касније&qуот;, прича Љиљана Милошевић, Тамарина мајка.

Тамарина породица је остала на окупу, а она је са четири године већ научила да чита ћирилицу и латиницу.

„Најмање смо били посвеђени Тамари. У условима у којима је рођена, било нам је важно само да преживи&qуот;, каже.

Међутим, Тамара је имала другачије планове.

Школа сликања у коју је кренела када и у основну школу, наговестила је да Тамара вероватно неће постати лекар.

НАТО бомбардовање очима уметника

Црна Гора и НАТО: Година прва

„Нисам схватала да је то што радим вредно, једноставно сам могла то да урадим. Дали би ми слику Ван Гога по којој је требало да сликам и ја то насликам. Наставница падне у несвест&qуот;, сећа се Тамара.

Прву самосталну изложбу имала је са 12 година, а тада је и напустила редовно школовање. Седми и осми разред завршила је убрзано, а факултет и средњу школу уписала је у исто време. Тај процес није био лак.

„Дозволити детету да се бави уметношћу исто је што и уништити га. Тако нажалост размишљамо у Србији&qуот;, каже Љиљана.

Тек када су родитељи саопштили директору школе да ће дете уписати у Школу за описмењавање одраслих уколико је то једини начин да убрзано заврши два разреда, у редовној основној школи су схватили да је Тамара озбиљна и понудили јој да за годину заврши седми и осми разред.

„Тада сам схватила да у школи само губим време&qуот;, каже Тамара.

Дотаћи Салвадора Далија

Паралелно учити у средњој уметничкој школи и на факултету није било лако, али је убрзо добила нови изазов.

Слике у стилу надреализма отвориле су јој врата у Паризу.

„Добила сам прилику да радим са учеником Салвадор Далија, сликаром Франсоа Спиридом Митићем, а то је као да добијете прилику да дотакнете Далија&qуот;.

Тамара је школовање наставила у Паризу где је и добила статус генијалне девојчице. Захваљујући том признању и дотадашњим радовима, врло брзо је школовање наставила у Единбургу у Великој Британији и постала најмлађа студенткиња на постдипломатским студијама у овој земљи.

Све то време, покушавала је да добије неку врсту институцијалне подршке. Њена пријава за стипендију &qуот;Доситеја&qуот; Фонда за младе таленте републике Србије је одбијена.

Тада је почела да слика порушене мостове.

Повратак у 1999. годину

Након самосталне изложбе у Кући краља Петра у Београду у фебруару 2018. године на којој је изложила слике из раног детињства, почела је да слика мостове.

„Изложба се дешавала непосредно пре обележавања годишњице бомбародвања. Постала сам фасцинирана тим периодом, јер га ја нисам доживела&qуот;, каже.

Прву фотографију срушеног моста изложила је у галерији у Единбургу. Тада није схватила да је насликала аутопортрет. Нити је желела да њена уметност има било какво политичко значење.

„Ја сам тада била поносна на друге изложене слике, слика моста је остала полу покривена у галерији. Али није промакла мом ментору&qуот;.

Од тада, Тамара није одустала од мотива срушених мостова.

„Ми смо уметници, нисмо политичари. Бомбардовање не сме да се заборави. Не зато што су „они агресори, а ми жртве&qуот;, већ због тога што из тог страшног времена нешто треба да научимо&qуот;, каже.

Нада се да ипак на неки начин лечи људе, иако није постала лекар.

„Уметност је мој индивудални лек који можда може да помогне и другима&qуот;.

„Још много малих Тамара&qуот;

Крајем маја, Тамарини вршњаци су плесали матурски плес на главном тргу у родном Краљеву. Тамара није била са њима.

„Моји вршњаци сада одлучују којим ће путем кренути и то је нормално. Ја сам ту одлуку донела много раније што је у мом случају било нормално&qуот;.

Пред њом је припрема пријаве за докторат и тиме се тренутно бави, како каже, скоро свакога дана.

Планова има и превише, а један од њих су и експерименти са новим техникама.

„Увек тражим нешто ново и преиспитујем се, иако можда делује да тачно знам шта радим&qуот;, смеје се.

Сигурнија је када је у питању пројекат који је почела пре две године. Бесплатну школу цртања за девојчице и дечаке организовала је у Београду две године за редом. Најмлађи полазник је имао три године.

„Желим да младој надареној деци помогнем да се развију довољно и да буде што више изузетник сликара&qуот;.

Када није имала срећу са институцијама, подршку јој је пружила породица.

„Тренутно прикупљамо финансијску подршку да би школу цртања организовали и ове године. Идеја је да дамо прилику да буде што више малих Тамара&qуот;, каже Љиљана.

Родити чудо од детета је можда лако, али очувати га може да буде изазовно.

„Када је дете паметније од вас, не можете да га усмеравате. Ваше је да пружите подршку и будете ту&qуот;.

(ББЦ Невс, 06.12.2018)