'Започео сам живот изнова на Арктику... потом се заљубио'

Кад га је задесила трагедија, припадник канадске коњичке полиције Клер Кајнс започео је живот испочетка високо на Арктичком кругу. Овај оштрооки фотограф нашао је величанствени пејзаж и неочекивани извор среће.

Клер Кајнс је одувек сањао да се пресели на Арктички круг. Служио је две деценије у Краљевској канадској коњичкој полицији, али никада на крајњем северу.

„Имао сам колеге који су служиле тамо и то ми је увек био циљ&qуот;, каже он.

„Моја супруга Џенис и ја причали смо о селидби, али онда се она разболела.&qуот;

Њих двоје су се упознали у северној покрајини Манитоба и радо се селили где год их је Кајнсов посао водио. Али , Џенис је 1996. године постављена дијагноза рака материце. Свега неколико месеци каснија, умрла му је на рукама.

„Не прође ни дан да се не сетим њеног осмеха&qуот;, написао је у дневнику годинама касније.

Овом удовцу је 1999. понуђено унапређење из његових снова - служба у Нанисивику, рударском граду 700 километара северно од Арктичког круга.

Отишавши тамо сам, скрасио се у оближњем сеоцету по имену Арктик Беј. Познато и као Икпиарјук, ово изоловано месташце има свега 600 становника.

„У многим погледима, било је то као да сам се преселио у неку другу земљу&qуот;, каже он.

„Главни језик овде је инуктитут (језик Инуита), тако да вам често требају преводиоци. Лети је све време дан. Можете да изађете у шетњу у два ноћу.&qуот;

Кад је стигао у јулу, дневна температура била је 7 степени Целзијуса. Међутим, зими је пала на -30Ц.

„Последњи пут у граду видимо сунце 5. новембра и оно се не врати све до 6. фебруара&qуот;, каже Кајнс.

Али Кајнсу није сметало мрачно годишње доба. Открио је да током дана никад није мркли мрак, већ да могу да се виде различите нијансе сумрака.

„Светло се непрестано мења. Преподне су оближња брда предивне црвенкасте боје, а како се смркава претапају се у плаву.&qуот;

Док је покушавао да преболи губитак жене, удовац је имао пуне руке посла на новом радном месту.

Љубав Београђанке и Сарајлије као Титово наслеђе

Мој отац свештеник не жели да чује за мене

Преживео напад медведа, ајкуле и змије

„Били смо ту само ја и позорник. Морали смо да се ослањамо на оно што имамо и да се разумемо у све. Кад би ми се покварио камионет или снежно возило, морао сам сам да га поправим&qуот;, каже он.

Незапосленост у региону креће се око 15 одсто, што је двоструко више од канадског просека, а Кајнс је установио да област има прегршт социјалних проблема.

Инуити су у овом крају живели 4.000 година, али шездесетих нису имали много избора него да се скрасе у насељима као што су Арктик Беј. Канадска влада одбила је да укаже социјалну помоћ свакоме ко остане да живи у дивљини.

„Неким људима овде то се није допало и међу њима се то питање сматра болном раном&qуот;, каже Кајнс.

Упркос томе што није говорио локални језик, Кајнс се врло брзо осетио као код куће у новој заједници.

„Сви су били веома предусретљиви и било је лако уклопити се. Не знам ниједно друго место где се читава заједница окупља толико често да игра игре и плеше&qуот;, каже он.

Око годину дана након што је Кајнс стигао, схватио је да једну локалну радњу посећује чешће него друге.

„У њој је била једна прелепа жена која би ми се често осмехнула&qуот;, каже он.

„Леа је живела у Арктик Беју читав свој живот. На крају смо изашли на чај.&qуот;

Кајнсу се допала Леа, која је Инуит, али се забављање показало проблематичним.

„Овде нема ресторана, а не можете ни да свратите до паба нити било шта слично&qуот;, каже он.

„И тако је она дошла код мене и почели смо заједно да гледамо филмове.&qуот;

У међувремену, Кајнс је кренуо да се привикава на живот у суровој клими. Почео је да носи јакне са капуљачом и фармерке као и мештани, упркос екстремној зими. Поларна опрема била је резервисана за ноћи проведене на леду.

Стекао је и резервисано поштовање према новим комшијама - поларним медведима.

„Не залазе често у град, али пре годину дана је неколико момака било раскомадано крај ивице санте леда&qуот;, каже он.

Клер и Леа су се све више зближавали. Почели су да живе заједно 2000. године, а венчали су се годину дана касније. Он, међутим, није заборавио прву супругу.

Сваке године на годишњицу Џенисине смрти одлази у шетњу и баца пољско цвеће у поток.

„Људи често читавог живота не нађу љубав. Ја сам био веома срећан што сам је нашао више него једном&qуот;, каже Кајнс.

Клер и Леа нису могли да имају децу па су одлучили да их усвоје. Кајнс је открио да је усвајање распрострањен обичај у инуитској заједници. У то спада чак и пристанак једне породице да уступи дете другој на одгајање.

„Наш син Тревис дошао је у наше животе кад је рођен 2002. године, а Хилари 2006. године. Хиларина мајка је блиска рођака моје жене. Тревис познаје биолошку мајку и у редовном је контакту с њом. Ми то овде не кријемо нити око тога бринемо&qуот;, каже Кајнс.

Оба детета похађају Инуџук, једину школу у граду. Она има 240 ђака, од петогодишњанака до осамнаестогодишњака.

Породица излази на лед кад год може и путује и до десет сати по њему у склопу риболовачког такмичења које се одржава сваке године у мају.

„Одлазак у дивљину веома је важно овде. Кад се школа заврши почетком јуна, град се готово цео испразни јер људи изађу у дивљину. Проналазе јаја, хватају језерску златовчицу и лове фоке. Земља и људи су повезани&qуот;, каже Кајнс.

Он учествује у неким инуитским традицијама, али признаје да још учи.

„Разумем доста инуктитута док год знам контекст, али моја жена и деца се без по муке пребацују са језика на језик.&qуот;

„Мој таст покушао је да ме научи да правим игло и делимично сам успео да подигнем један. Заправо су веома удобни&qуот;, каже он.

Матријарх места, Квапик Атагутсиак, једина је становница која и даље живи у традиционалној колиби загреваној на уље од фока. Људи из града на смену јој испоручују исклесани лед, који она отапа да би добила свежу воду.

„Данас има 97 година и срећни смо што је имамо. Годинама је била традиционална бабица&qуот;, каже Кајнс.

Кајнсова фотографија Квапик била је у финалу међународног фотографског такмичења.

Био је инспирисан драматичним окружењем да из хобија почне да се бави фотографијом.

„Овде је предивно. Изађем на врата и већ сам у природи&qуот;, каже он.

Две његове фотографије, Лее и поларне светлости изнад иглоа, данас се налазе на канадским поштанским маркицама.

Неке његове фотографије објављене су у локалним новинама, а једна арктичког зеца чак је завршила осликана на репу путничког авиона.

Кајнсови додатни приходи од фотографија су скромни, али добро дошли. Након што се пензионисао као полицајац 2003. године, он и Леа су отворили пансион, али су после три године морали да га затворе.

„Постоји велико интересовање за Арктик, али је страшно тешко стићи овамо због обале. Повратна авионска карта до Отаве кошта 5.600 америчких долара.&qуот;

Његов последњи посао био је намештење службеника за економски развој.

„Веома је скупо живети овде. Не постоји путна мрежа, тако да све мора да стигне авионом&qуот;, каже он.

Летелица са залихама стиже једном годишње у августу. Породица купује суве намирнице у локалној продавници, а за остатак се ослања на храну из природе, коју упецају или улове.

„Рекао бих да нас кошта око 80 америчких долара дневно да нахранимо четворочлану породицу и део шире родбине&qуот;, каже Кајнс.

Брза храна има највишу премију јер није субвенционисана. Дволитарска флаша кока-коле овде кошта 16 долара.

Упркос потешкоћама, Кајнс не жури да напусти новостечену заједницу.

„Суштина њихове културе је у дељењу. Ако се деси нека трагедија као што је пожар, људи се сакупе и донирају намештај, одећу и храну&qуот;, каже он.

„Тренутно смо срећни у Арктик Беју.&qуот;

Фотографије: Клер Кјанс - можете их видети више на његовом Фликр налогу

Фотографија Клера и Лее: њихов син Тревис

Клер Бејтс твитује на @батесибатес

(ББЦ Невс, 06.20.2018)