Kad usijana Drina kroz nas poteče

(Za Obrada, Piketa, a i onako) Priteže noćas zima baroknim srebrom mesečine. Htedoh prstom podupreti čelo... Kad tamo - šušti samo belo. Pomalo svetlo, pomalo svelo. A vazda maštah: Celo, celo (oblinama belim selo). Kad ono vrelo, voštano veče, usijana Drina kroz nas poteče, lednom okukom svojom potajno da nas iseče. I bajuču napujda Celzijus, drug, da nam, konačno, vijuge speče. Prijatelj, čovek fin, doktor matematike, stade nazuvati sandale