Duda Alapača: Pitam za drugaricu

Dogovaramo se moja Milica i ja da pijemo kafu – pa evo već dobre dve godine. Sve danas ćemo, sutra ćemo, pa nikako. Ili ja žurim kući ili ona vodi malu u šetnju ili nas nešto treće spreči – uglavnom – nikad se dogovoriti. Elem, rešim ja i pozovem je pre neki dan. Pitam – jesi kući. Kaže – jesam. Kažem – ne mrdaj, stižem. I tako i bi. Kupim usput čokoladu za malenu, , kafu onu u kartonskom pakovanju, sok, sve kako valja i trebuje. Dođem tamo,