Prestajemo da budemo najcrnja đubrad tek kad nas snađe katastrofa

…Ljudi imaju vrlo tešku, i vrlo bolnu sudbinu, pošto se priroda, u stvari, igra njima. Pate da bi umrli, i čekaju da bi živeli. Tako je to: čekaju da žive, ali nikad uistinu ne žive… Osećaju da umiru i pate većim delom vremena. Očekuju penziju, neko unapređenje, čekaju da polože maturu, stalno nešto čekaju. Čekaju da budu voljeni, potom imaju nekoliko meseci zanosa, nekoliko kriza, snošaja, potom se opet vraćaju u život mnogobrojnih obaveza…