Gospodin Kogito posmatra u ogledalu svoje lice

Ko je pisao naša lica sigurno ospa kaligrafskim perom ispisujući svoje ’’o’’ ali od koga mi je ovaj dvostruki podvaljak od kakvog žderonje kad je cela moja duša uzdisala za askezom i otkud su mi oči usađene ovako blizu jer je ipak on a ne ja zurio kroz čestar očekujući najezdu Veneda uši strašno klempave kao dve kožne školjke sigurno nasleđene od pradede koji je lovio eho grmljavine mamutske povorke kroz stepu čelo ne mnogo visoko misli vrlo