Naša elegija

Ne boli nas. Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja? Marko se gadi buđenja i zore, grobovi ćute, ne zbore. U nebo diže nas prezriv osmeh roblja. Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu. Da nam svi ruke ljube, i kliču i krune među, i opet zatrube trube, cveće i čast i sreću. Mi više tome ne verujemo, nit išta na svetu