Laž nam sumnju blaži

Sonet 128 Dok, muziko moja, ti muziku sviraš na drvetu svetom koje zvuke stvara, kad prstima nežnim žicama prebiraš, i sazvučje struna uho mi začara, Zavidim toj dirki što poskoči često da poljubi nežnu školjku šake tvoje; moje jadne usne, čije je to mesto, od zavisti žarke crveneći stoje. Samo da ih tako zagolicaš, namah došle bi na mesto žice te raspusne što joj tvoji prsti daju nežni zamah: srećnije je drvo nego žive usne. Kad već dlan ti