Nišlije na Islandu: Panik koji bez panike daje gol

Nedelja po podne na smrznutom Islandu. Iako je tek septembar, napolju je samo koji stepen iznad nule.

Ali, Nišlije Đorđe i Marko Panić ne odustaju. U dresovima srpske Crvene zvezde i islandskog Fjelnira, dan provode u ovome što najviše vole - u fudbalu.

„Ovaj mali je opasan igrač, nego mu je iskočilo koleno, pa mora da se odmara", kaže Đorđe, prošlogodišnji Zvezdin omladinac, za BBC na srpskom, koji je posetio fudbalersku porodicu iz Niša, koja već godinama živi u Rejkjaviku.

Za ovu pasiju, obojica imaju pokriće. Fudbal ih je i doveo na Island, gde je njihov otac Zoran pre 17 godina prvi put zaigrao za jedan lokalni klub.

Od tada Panići na krajnjem severu šire - pravu fudbalsku paniku.

„Komentarišu naše prezime, kada dajemo gol", kaže Zoran, koji ima najstariji fudbalski staž u familiji.

„Ne znaju da izgovore pa kažu, evo, opet ovaj Panik dao gol.

A ne kapiraju da mi Panići dajemo golove bez ikakve panike".

Došao zbog majice

Iako se stan Panića nalazi u jednom delu Rejkjavika, čim se uđe u kuću, zaboravlja se na Island. Goste grle i srdačno dočekuju, za razliku od Islanđana, koji sklanjaju pogled i izbegavaju i da pruže ruku.

Gleda se Premijer liga, a razgovara - u pauzama između slobodnih udaraca.

Zoran je na Island došao zbog jedne majice.

„Dam ja jednom dobrom prijatelju svoju majicu. Baš bila dobra majica.

„On otišao da igra fudbal na Islandu i tamo ga pitaju da nekog preporuči i on se seti još boljeg igrača od mene.

„Ali, imao tada onu moju majicu na sebi, pa ubaci i mene".

Iako su ove godine bili uspešni na Svetskom prvenstvu, skoro svi fudbaleri na Islandu imaju i dnevni posao.

„Ujutro odem u fabriku ribe, to mi je baš teško padalo. Volim ja ribu, ali to nije isto.

A posle na trening, mislio sam da neđu izdržati."

I supruga Jelena kaže da kada je, nekoliko godina posle Zorana, i ona došla u Rejkjavik, „to bio šok".

„Klima, jezik, nisam znala ljude."

Počela je da radi u jednoj školi. Pretpostavka na Nišlije kubure u srpskom sa padežima, za nju je bila samo stereotip. Fakultetski obrazovana, padeži joj, naravno, nikada nisu bili problem.

„Onda doživim da me klinci u školi ispravljaju za padeže na islandskom."

Island ili Srbija? - Ja bih pre negde napolje

Oboje su promenili poslove i stali na noge.

„Ovde je jako bitno da hoćeš da radiš", priča Zoran.

„Ako ti se kupuje stan, ti uzmeš vikendom i radiš u kafiću.

Iako imaš svoj regularni posao. I to neki dobar. Nije to sramota kao kod nas."

Iako je atmosfera u kući kao u Nišu, radna etika je skroz drugačija. Jelena objašnjava kako su ih, kada su otišli, zvali mnogi poznanici i tražili pomoć, da se i oni presele, a da pri tom nisu imali predstavu koliko je to teško.

„Ljudima nije bilo jasno da moram i da radim i da želim da ostanem. Svi su mi govorili - došao si da igraš fudbal, uzmi pare i beži."

Bolji uslovi za lečenje, nerazmišljanje o preživljavanju i uređen sistem - to je ono što izdvajaju kao najveće benefite života u inostranstvu.

Đorđe i Marko ne dišu. Gledaju utakmicu, a odgovaraju kada baš moraju. Naravno, nisu nekulturni, nego, ipak se negde igra.

Stariji Đorđe je napadač, a san mu je da napravi karijeru.

Na pitanje gde bi radije igrao, u Srbiji ili na Islandu odgovara:

„Ja bih pre da odem preko."

Iako već živi „preko", on to ne doživljava kao inostranstvo, jer isključivo razmišlja u kontekstu fudbala.

„San mi je bio da igram za Crvenu zvezdu, Mančester junajted i Real Madrid.

„Jedan od ta tri sam ostvario, igrao sam u Crvenoj zvezdi, samo još nedostaju ova dva."

Sportifiko: Društvena mreža iz Srbije koja menja svet

Fudbal u Srebrenici čeka zlatne dane

Marko, 14-godišnjak, rodio se na Islandu. Kaže - voli islandsku, ali srpsku kuhinju.

Ipak, na pitanje koja mu je bolja kaže:

„Jeste čuli za onaj Kentaki fraj čiken? E, to mi je omiljena hrana."

Dobri ljudi, sa čudnim smislom za ljubav

Za Islanđane kažu da su dobri ljudi, a da se ne trude da ih promene.

„Ne razumeju oni baš naše šale, a i ni mi njihove, ali mislim da su dobri ljudi."

Kao primer nerazumevanja, Zoran prepričava da njegov dobar prijatelj izdaje stan - rođenom sinu.

„Ja mislim, on se šali. A prijatelj mi onda objasni da je stan ranije izdavao još skuplje.

„Spustio je cenu, jer kaže - to mu je ipak sin."

Iako panike u porodici nema, jedna tema uvek izaziva prepirke i različita mišljenja.

A to je - ko je najbolji fudbaler u familiji.

„Ja sam najbolji", trgne se na tren od utakmice Marko, najmađi vezi igrač u porodici. Čisto da napomene.

Ne objašnjava razloge. Jer, već je prošla pauza i krenuo je slobodni udarac.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 10.24.2018)