Самоубојство у рововима

Знао сам простога момка војака, Испразно весело животу насмијаног, Спавао је чврсто сред самотног мрака И са шевом звиждао је рано. Сред зимских ровова, с вашима, не с румом, И са гранатама, покуњен и тмуо, Себи је мозак просуо куршумом, Нико га више није поменуо. Снобовске гомиле што, оштро окате, Кличете док млади војаци газе, Вуците се кући, молите да не спознате Никад хад гдје младост и смијех одлазе. *Превели Марко Вешовић и Омер