Svi su čanci prazni

Tako zaspi, meseče, Nad toplom supom detinjstva: Iz mene će preliti tuga doveče, Kao iz čanka mladog životinjstva. U ovoj noći opet prazan Čanak iz kog, ko dečko, nedokusa, No zaspa baš kad zastruji Velikom svemoćju ukusa, Pićem: utopiše se voljno u nj slavuji. To je doticalo bogatstvo iz matere Kroz kraterstvo tanjirnog kruga, I sav će, sav će sklad da razdere Ogromnost njena i tuga, Ogromnost njena i tuga. A zaspim uvek pred kraj večere,