NEMAM KOME

Drvena kapija između dopravljene betonske terase i ulaza na trem stare kovanice landara na slabašnom prolećnom vetru, ona kapija kojom sam nekada letela nad kamenim stepenicama, grleći je kao da ću njome, uz škripu uvek zarđalih držača, zaploviti u svet bajki. Hvatam tu kapiju čvrsto, kao da se rukujem sa srećom koja me sve vreme drži usput. Trulež osećam ispod ruke, na dlanovima ostaju opiljci. Preskačem prag i gazim kroz poluotvoreni hodnik,