Bila sam u "Lazi Lazarević" i najmračnije odeljenje bolnice nije ono što me je dotuklo: Najveći šok usledio je kad sam srela koleginicu sa fakulteta (foto)

Za 20 minuta, koliko sam stajala ispred klinike "Laza Lazarević" čekajući kolegu fotografa, nijedan čovek nije prošao pored te zgrade. Ljudi su isključivo išli uskim putićem prekoputa Laze i bukvalno svako ko bi tuda prošao, pogledao bi me ispod oka. "Verovatno misle da sam luda", vrzmalo mi se po glavi i nije bilo nimalo prijatno. Ako je teško samo stajati ispred Laze, izložen svim tim osuđujućim pogledima stranaca, koliko li je tek teško javno