Više volim ruže od otadžbine

Više volim ruže, ljubavi moja, od otadžbine, I draže su mi magnolije Od slave i vrline. Dogod me život ne umori, puštam Da život kroz mene protiče, A ja da se ne promenim. Šta mari onaj kog se ništa više ne tiče Što jedan gubi a drugi pobeđuje, Ako zora uvek sviće, Ako se svake godine s prolećem Pojavi novo lišće A s jeseni nestaje? A ostalo, sve ono što smrtnici Životu pridodaju, Čime mi dušu obogaćuje? Ničim, sem željom za ravnodušnošću I