Hoće li postmodernizam doživeti neuspeh?
Danas 02.03.2019 | Piše: Vladimir Konečni
U umetnosti 20. veka primetan je oštar diskontinuitet u odnosu na antičku i klasičnu, posebno u Evropi i Americi (oblastima obimne i uticajne umetničke produkcije), takav da su mnogi pristupi u mnogim formama umetnosti – serijalnoj i aletornoj muzici, DADA, postmodernom plesu, konceptualnoj umetnosti, umetnosti „blefa“ i „raspadanja“ i „antiiluzionističkom“ pozorištu, vizuelnoj i „besmislenoj“ poeziji, da pomenemo samo nekoliko bez obzira na hronologiju – sistematski raskinule vezu sa antičkim i klasičnim
Čineći to one su ukinule uzvišeno: ushićenost i ganutost postali su neprihvatljive reakcije sa kojima javna umetnost ne bi smela da se zadovolji, niti da im udovolji. Odbacivanje uzvišenog i ganutosti može se označiti kao „destruktivna dekonstrukcija“. Ova umetničko-politička agenda imala je znatnu ekonomsku i socijalnu cenu i štetne posledice za načine činjenja i finansiranja javne umetnosti širom sveta. Velikim delom, naročito u poslednjoj
