Jelička hronika (9): Udri vraga, ne ostav' mu traga!

Imao je običaj da se smeška ko Pavle Isaković pre nego što zagazi u krv. Rastao je u selu, naviknut da je jesen jesen, zima zima, leto leto, proleće proleće. I nije mogao da se načudi gradskom narodu. - Jao, kako je divno zeleno! - govorili su kad su za Đurđevdan dolazili za slavu u Prislonicu, oni isti što su kraj ovaca odrastali. Gledao ih je ko malo sublesaste dok je zavrnutih nogavica, kaljavih nogu do čukljeva, držao gadnog kera na lancu,