Зелену грану с тугом жута воћа

Зелену грану с тугом жута воћа у каквом старом спљетском перивоју сањарим с миром док се душа ноћа и влага снова хвата душу моју; ал чежња дршће као птиче голо, ко плава пјесма нагло прекинута, ко неко блиједо и безнадно коло, ко боси просјак на по пуста пута. Сва љубав моја усред цесте кисне, моје је срце од седам комада; под сваким мачем један плам да врисне; над мојим дахом мраморна громада. Тмурне се мисли реска свјетла боје; крв у