Monstrum

Noć je bila mirna, i jedini zvuk koji se mogao čuti u Lagumima očaja bio je šapat prstiju na tastaturi. Stanimiru Simiću se naziv „Lagumi očaja“ činio previše romantičnim za splet hodnika i kancelarija bez dnevnog svetla u suterenu Centralkomercove zgrade, ali kolege koje su ga tako bile krstile još ranih Devedesetih uspele su da zaraze kolektiv svojim lirskim nadahnućem, i ime se vuklo kroz generacije i generacije kancelarijskih radilica.