Човек који је нестао у Истанбулу
Данас 17.06.2019 | Пише: Еуген Шуљгин
Архипелаг магазин Кад стари људи знају да се приближио крај, осете снажну потребу да пакују кофере, зар не? А да ли је све што сам испричао Марти баш сасвим истина? Ја сам сада овде, а мој врт је бескрајно далеко. Мој зарасли врт који ми је тако драг, којим сам дуго година неговао.
А колико сам се тек трудио да нађем жуту боју за кухињске зидове која би била апсолутно исте нијансе као зидови Монеове кухиње у Живернију. Колико дуго може трајати иста бол? Да ли је оно што сам јуче осећао за говорницом идентично овоме што доживљавам сада, кад језик мојих мисли напипава болну спознају? На позорници нисам могао дисати, скоро сам се срушио, физички, умало се нисам срушио на сцени. Бауља натраг у кревет, псује. Зашто је попио
