Idiličari protiv tehničara
RTS 07.07.2019
Često, ljudska svest ne ide uporedo sa razvojem tehnologija. Uvek se nađe poneki zadrti, idilični pseudohumanista koji poput raka vuče unatrag: u divna vremena kada čovek beše na svom Izvoru (lamentira on), kada nije bio razjedinjen i otuđen, kada mu te vražje mašine nisu kloparale po ušima, tupile njegovu slobodnu, nesputanu svest. Taj patos rusoovskog tipa – od kojeg čoveku dođe da pase travu (kako se već Volter rugao) zna da bude golemi teg na pojasu kulture.
Ljubitelji zlobnih pošalica prepričavaju da čak i danas, u središtima naše civilizacije, među humanistima, naučnicima, misliocima raznih „specijalizacija" iskrsne poneki koji bi, uz usklik: apage satanas! da prizove neki novi ludistički pokret u akciji uništavanja računara, kao glavnih krivaca za nezaposlenost i prateće poremećaje. Kao krucijalni argument protiv „tehničara“, ovi „idiličari“ potežu (unekoliko opravdanu) skepsu prema preuzimanju nekih isključivo
