Вимблдон: Прича о Горану Иванишевићу - тениском хероју који никада није одустао
За који дан Иванишевићев вимблдонски пехар слави пунолетство. За ББЦ на српском каже да пут до њега није био нимало лак.
Најновији члан вимблдонске екипе Новака Ђоковића у интервјуу за ББЦ прича о освајању Вимблдона 2001, дочеку у Сплиту, због чега је у Бобу Живојиновића гледао као у бога и о још много чему.
Сплит никада неће заборавити тај дан.
Колико год времена прошло, сви ће се без проблема сетити где су били и шта су радили тог 10. јула 2001. године.
Зашто? Тада се у Сплит, као шампион Вимблдона, вратио Горан Иванишевић.
Више стотина хиљада људи изашло је на улице да дочека тенисера који је на путу до звезда морао да прође много више од трња.
„Три дана нисам спавао после освајања Вимблдона&qуот;, каже Иванишевић у интервјуу за ББЦ на српском.
„То вече, следеће кад сам се вратио у Сплит и сутрадан… Онда кад сам легао нисам се дигао два дана.
„Коначно нисам добио ону тацну за чај, него сам осетио то подизање пехара… Лепа је тацна, али си други, нема ничег горег у спорту од тога&qуот;.
Од тада је прошло доста година, толико да Иванишевићев вимблдонски трофеј за који дан слави пунолетство.
„Сваке године добијем толико честитки и увек се запитам шта ми сад честитају. Онда се сетим да је 9. јул.
„Свако мало дође, све брже и брже, али лепи су то тренуци, радо их се сетим. Нарочито кад видим моје име међу свим тим великанима&qуот;, каже Иванишевић.
Да, Иванишевић је тог дана ушао у клуб великана у којем су Лејвер, Борг, Сампрас, Агаси, Еш и сва друга највећа имена белог спорта.
Ипак, његова прича је мало другачија.
- Италијански „Нот тоо бад“ новинар за ББЦ: Новак ми је и даље дужан
- Пет савета за „преживљавање&qуот; реда на Вимблдону
Трње
Док седимо на клупици у Аоранги тренинг центру Вимблдона, Иванишевић се присећа какве је све борбе водио недалеко одатле, на Централном терену.
Прво финале Вимблдона је играо 1992, када је поражен од Агасија, тада и даље украшеног оном косом и минђушом.
Друго је играо већ две године касније, када му је противник био Сампрас и опет је изгубио.
Онда је дошла 1998. - поново Сампрас и „најгори тренутак у каријери&qуот;.
„Недавно сам гледао то финале и много сам се изнервирао&qуот;, каже Иванишевић.
„Био сам бољи, могао сам да га брејкнем кад год сам хтео… Стварно мораш бити глуп да тако изгубиш&qуот;.
За тај пораз највише је крива издаја једног од његових најјачих оружја - сервиса.
„Ту сам потпуно изгубио наду, мислио сам да никада више нећу бити у таквој прилици и читава каријера ми је кренула низбрдо.
„Међутим, ето, десила се та 2001. и добро је да се десила&qуот;, истиче Сплићанин.
А ништа није слутило да ће тако бити, чак је деловало да је Иванишевићева каријера пред крајем.
За почетак, није ни требало да буде на Вимблдону, али је добио вилд цард - специјални позив играчу који се није квалификовао.
Иако тек 125. играч света, Иванишевић је тог јула победио и Родика и Сафина, па уз помоћ кише, која је више пута одложила меч, и Хенмана у полуфиналу.
У финалу противник му је био Аустралијанац Пет Рафтер.
После 2:2 у сетовима и 7:7 у петом, Иванишевић је имао две меч лопте и обе је претворио у дуплу сервис грешку - толики му је хаос био у глави.
Трећа је дошла када је Рафтеров слајс за милиметар завршио у ауту, где је Иванишевић одмах клекнуо и помолио се.
Четврту је искористио.
„Кад ме питају како сам освојио Вимблдон, кажем немам појма&qуот;, наводи.
„Нисам га освојио 1992. и 1998, кад сам био на врхунцу, а јесам 2001. кад нисам тако добро играо.
„Ваљда је тако требало да буде. Као да је неко други то сложио, а ја само стајао на терену. Тако је било записано&qуот;.
Југословенска школа тениса
„Дакле, главна порука ваше каријере би могла да гласи - нема одустајања&qуот;, кажем му.
„Ако је неко то доказао, то сам ја&qуот;, одговара кратко.
„Био сам на врху, па сам потонуо, изгубивши чак и у првом колу квалификација за Аустралијан Опен.
„Тада сам се у авиону добро замислио и рекао себи да овако више не иде, али не можеш одустати, не можеш отићи овако јадно… И баш тада се десило нешто највеће&qуот;.
И заиста је његова вимблдонска прича једна од највећих у историји тениса и нешто по чему га сви памте.
Поред њега, највише га памте и по издајничком сервису, али и бурном темпераменту.
„Колико има вашег Сплита у свему томе?&qуот;
„Добро, ми Далматинци смо такви, можда мало темпераментнији. Сигурно сам због тога изгубио доста мечева и да бих доста тога сад другачије урадио.
„Али памте ме и по непредвидивости, био сам занимљив за гледање, ни сам нисам знао шта ће се десити у неким тренуцима&qуот;, оцењује Иванишевић.
Значи, само машта и креација - југословенска школа тениса.
„Јесте. Почео сам у тениском клубу Сплит, једином на свету који је имао четири играча из првих десет, а да су живели у истој улици.
„Никола Пилић, Жељко Франуловић, Марио Анчић и ја. То нема нигде, тешко је наћи и тако државу&qуот;.
„Мој деда је живео у тој улици, отац ме је одвео на тенис и родила се љубав.
„Међутим, већ на првом тренингу сам разбио рекет, било је јасно да имам талента за то&qуот;, каже Иванишевић и насмеја се од срца.
Како наводи, полако је постајао све бољи и било је јасно да има талента за нешто више од обичног ломљења рекета.
Ипак, таленат не значи успех.
„Имао сам срећу - добре тренере, саиграче и породицу.
„У једном тренутку су продали стан како би финансирали све што је потребно да бих ја био ту где сам сад&qуот;.
„То је Сплит&qуот;
Петнаестак година након тих почетака, Иванишевић се враћа у Сплит као шампион Вимблдона.
У дресу Дражена Петровића стоји пред масом, која уз пиротехнику слави његову победу, док се бројни бродићи и чамци окупљају код Риве.
„Сплит је стао кад сам освојио турнир, као и кад сам дошао… Цео град ме је дочекао&qуот;, присећа се Иванишевић.
„Гледао сам више пута мој говор тамо. Срамота ме је мало, нисам имао појма шта говорим и шта причам&qуот;.
Читав хаос који се догодио тог дана Иванишевић описује једноставним: &qуот;То је Сплит&qуот;.
„Неколико недеља раније Хајдук је освојио првенство и био је дочек играча.
„Помислио сам тада 'их, кад бих ја освојио Вимблдон, можда би и мене овако дочекали', а месец дана касније још веће лудило&qуот;.
Како каже, као да су сви само то чекали.
„Некако као да сам их задужио, па су, морам бити мало прост, рекли 'ајде, Горане, хвала - знате већ чему - што си га освојио'&qуот;.
Осим тог Вимблдона Иванишевић у каријери није имао већих успеха на осталим турнирима.
Ту су једно полуфинале УС Опена и по три четвртфинала Ролан Гароса и Мелбурна, али је зато међу освајачима Дејвис купа из 2005. године.
„То је све било до Љубичића, да није њега никад га не бисмо освојили.
„Он и Анчић су одлично кликнули, а ту је био и шјор Нико (Пилић), који је то све сложио. Човек има три Дејвис купа са три различите државе&qуот;.
Често Иванишевић помиње шјор Ника, а недавно је изјавио да је он бесмртан.
„Јесте, бесмртан је&qуот;, понавља.
„Кад сам био мали долазио је у Сплит, тренирао са нама и увек имао времена за нас, што су ретки имали.
„Много ми је помогао, научио ме је доста трикова код сервирања - на пример, његову банану, слајлс на споља - а био је ту и кад сам освојио Вимблдон.
„Шјор Нико је и даље на терену. Ако неко зна о тенису и препознати тенисера, то је он&qуот;.
Ширина
Кад већ причамо о Сплиту, питам га прати ли и даље Хајдук.
„Их&qуот;, каже и одмахује руком, као да га питам дише ли.
„Хајдук није само навијање за један клуб. Хајдук се воли, Хајдук се живи. То је нешто посебно.
„Не умиремо баш од добрих резултата, али надамо се. Нада умире последња и ми се увек надамо. Никад не буде ништа, а ми се увек надамо&qуот;.
Чује ли се можда са неким тенисерима из његове генерације?
„Чуо сам се са Бобом (Живојиновићем) кад је био у Аустралији са породицом, питао за карте, хтели да гледају Раонића.
„Не чујемо се често, али мени је Боба веома драг. Урадио је неколико ствари за мене које никада не могу заборавити.
„Сећам се да ме је 1988. позвао у његову кућу јер нисам имао где… То су мале ствари, које су мени тада значиле све&qуот;.
- Први дан Вимблдона - Ђоковић победио, Крунић поражена, а ја се изгубио
- Новак Ђоковић: Како је растао тениски див
Иванишевић ту истиче да мој имењак &qуот;има велико срце&qуот; и да је био &qуот;предводник свега&qуот;.
„Кад сам за Југославију играо први Дејвис куп гледао сам га као у бога… Заиста ми је увек драго видети га, иако се чини да је сваки пут све шири&qуот;, каже и насмеја се.
Док седимо на клупици, и даље мокрој од кише која је падала синоћ и јутрос, Иванишевић с времена на време махне људима који прођу поред нас.
„Знате ли да ми је Убалдо рекао да сте му омиљени тенисер у историји за интервјуе? А он је пратио 151. Гренд слем&qуот;, кажем му.
„Ух, то је признање&qуот;, одговара ведро.
„Ипак је он новинарски и тениски диносаурус. Знамо се чак са неких мојих јуниорских турнира&qуот;.
У том тренутку застаје на секунд, као да премотава филм по глави.
„Добро, имао сам занимљиве конференције за медије. Многи новинари ми кажу 'ајде врати се да играш, да имамо још коју пресицу са собом'.
Јасно је да сада мора да ми исприча о најбољим конференцијима за медије које је одржао.
„Има их доста. На пример онај УС Опен кад сам изгубио од Куертена, па се појавио са оном смешном капом…
„Кад изађу страни новинари и остану само наши, онда као да смо код куће на каучу. Заборавим на микрофоне и све и опустим се.
„Ови данашњи играчи би нешто као рекли, али околишу, нису баш најискренији. Понекад као да нисмо исти меч гледали… Времена су се променила&qуот;.
Добро, ту је Ник Кирјос, који у последње време изазива доста пажње.
„Интересантан је лик, али претерује. Он вређа, а не можеш да вређаш људе са којима си 300 дана годишње на турнеји.
Хемија
Овај интервју са Иванишевићем договорен је десетак дана пред Вимблдон, када се још није знало да ће бити део Ђоковићевог тима у Лондону.
То значи да би сада могао да постане један од ретких који су у две туре постали шампиони Вимблдона - и као играч и као тренер.
„Већ имам један Гренд слем као тренер, са Чилићем. Увек сам знао да је то позив за мене, иако су многи сумњали и гледали ме само кроз терен.
„Углавном, драго ми је да сам у Новаковом тиму, то је и признање и обавеза. Ипак је он први играч света&qуот;.
Иванишевић ту наводи да, на пример, Ђоковићевог тренера Марјана Вајду познаје од 1988. када су играли у квалификацијама за Дејвис куп.
„Тада сам га победио&qуот;, значајно истиче, уз благи осмех у углу усана.
„И Нолета знам од раније. Био сам и раније његов навијач, сад само имам боље карте, из првог реда. На истој смо страни мреже.
„Ово ми је свакако недеља за памћење&qуот;.
Како наводи, &qуот;хемија и позитива, који могу добити доста мечева&qуот;, па они на томе доста раде током овог Вимблдона.
„Није све у сервису, форхенду и бекхенду… Важна је и глава. Нарочито за Гренд слемове, где се игра дуге две недеље&qуот;.
А не може да не буде хемије кад се споје Сплит и Београд.
„Да, не може. Балканца може тренирати само Балканац, али Балканац може тренирати било кога.
„Ми смо посебна врста, није лако с нама… Имамо неке бубице, али се дајемо срцем и зато смо посебнији од других, а то треба препознати.
„Знам, сличан сам био&qуот;.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 07.08.2019)
Ништа од лиценце за рад, рафинерија у Панчеву обуставља производњу
