Слово хипербесловесности
Данас 08.08.2019 | Пише: Светислав Басара
Наша ће данашња колумна биће посвећена елаборацији питања од 10 (а не вреди ни толико) сендвича – зашто моја маленкост ни Вулину ни Гузијану не верује на реч да „неће дозволити да Срби поново буду убијани“.
Оставимо сад по страни што поменутој двојици никад и ништа не бих веровао све да голим дупетом седну на усијану ринглу, па обновимо градиво и испитајмо како је долазило до тога – а пречесто је долазило – да Срби бивају масовно убијани. Узмимо пример масовног покоља Срба у Јасеновцу, а и шире по НДХ. Јесу ли Срби, као целина, били – како то апологети страдалништва воле да кажу – „голоруки“. Апсолутно јок. Били су, ка и вазда, наоружани до зуба. Нису се баш могли
