Kritika ograničenog uma

Stolnjak, beo kao sneg. Na njemu tacne od porcelana. Na tacnama šoljice. U šoljicama kafa. Pored njih dve orošene bočice „Trebeshina“ vode. Kafana. Četiri stola na malenom trgu. Za jednim mi, za drugim starac u crnom i niko više. Starac puši na čibuk, zagledan u prizor od koga zastaje dah. Planina, moćna, granitna. Nadvijena nad šćućurenu varoš. Varoš malena. Sirotinjska. Al’ uredna i prepuna zelenila. Kafa, miriše. Opija. Dovoljno jaka, dovoljno gusta, dovoljno