Затвор и слобода: Живот након служења казне у Србији
Бивши осуђеник и хероински зависник за ББЦ говори о томе како је делити ћелију од осам квадрата са четворицом, живети на „дну и испод дна" и снаћи се на слободи.
Маркантно, а често смркнуто лице и коса ошишана на кеца, некима као да откривају какав је живот раније водио.
„Ваљда имам ту џанки или крими фацу. Пандури ме стартују стално, као и инспектори у цивилу. Мада бих и ја себе стартовао да сам на њиховом месту&qуот;, каже Марко* за ББЦ на српском.
„Као да имам жиг на челу&qуот;.
- Како изгледа сурови затвор у ком ће казну служити Ел Чапо
- Ел Чапо - 15 језивих ствари које је открило суђење
- Затвори у Србији: Казне које се никада не одслуже до краја
Осуђен је за неовлашћено држање и стављање у промет опојних средстава на три године затвора.
Изашао 8. фебруара 2019. године, али шта га је сачекало напољу?
„Сачекала ме је слобода, а то је било тотално нешто друго.
„Кад се навикнеш на окружење, навикнеш се на затворени простор, онда те одједном баце назад, а напољу те нико не дочека нормално&qуот;.
Данас се не смеје често, али само зато што га је срамота - нема све зубе.
„Кад их урадим, бићу као Здравко Чолић&qуот;, каже.
Комбинације за „посао&qуот;
Овом 45-огодишњем Београђанину родитељи нису живи, а са родбином је „завршио&qуот;, каже. У контакту је само са сестром која живи у Америци.
Након првог изласка, јавио се њој и терапеуту код ког и сад иде на групно саветовање и лечење зависности.
„За три године моје робије нико се није сетио да пошаље пакет или хиљаду динара, ни писмо. Неки су звали и питали пријатеље за мене, али ништа више од тога&qуот;.
Виђа се само са двојицом пријатеља, који су „из потпуно других прича&qуот;.
„Да не бих дошао у искушење да се вратим одакле сам дошао, не јављам се бившим другарима, а знам и да ме полиција и даље ради&qуот;.
Свестан је да би му бивши сарадници и пријатељи брзо понудили да се врати у криминал.
„Прво би било `седи, како си, дај да попијемо кафу`, а за два дана би рекли `дај да те мало погурамо, имам комбинацију за тебе` и то би било то - имао бих кесу у рукама&qуот;.
На издржавању казне отвориле су му се додатне прилике.
„На робији ти се таква врата отварају, упознаш разне ликове, зато то и зову колеџ&qуот;.
То школовање научило га је да боље разуме реакције људи на њега.
Људи и односи
Откад је на слободи, каже да га се људи плаше или га се гнушају, док има и оних који мисле да - није ни први ни последњи.
„Имаш оне који осуђују, не осуђују и оне који беже од тебе&qуот;.
Зато о боравку тамо говори само коме мисли да треба.
„Не носим мајицу `био сам у затвору`, али не кријем. Кажем у шали да сам био на колеџу, па ко схвати - схвати.
„Сад кад бих упознао неку девојку рекао бих јој. Да ме заустави интер (јединица интервентне полиције), истресли би ме из гаћа, а не бих баш да неко тако сазна да сам био нарко трафикант.&qуот;
Жеља му је да нађе девојку, али „праву&qуот;. За њега то значи - ону која зна шта су љубав, поштовање и разумевање.
Социјална помоћ и живот без фотографија
Марко је одслужио дуг држави, а онда је држава дуговала њему.
Након три и по месеца на слободи, када је добио једнократну социјалну помоћ од општине - 18.000 динара, решио је да се почасти.
Купио је црну јакну - прву нову ствар након три и по године.
Од државе ће девет месеци добијати 8.000 динара, како претпоставља, док не нађе посао.
- „Тијанин закон“: Треба ли Србија да уведе доживотну робију
- Од шверца дроге до севера Косова - највећа жаришта криминала на Балкану
Ипак на прву исплату и ове своте коју је једва успео да издејствује, чекао је три месеца, због бирократских процедура.
„Имам још три или четири рате да добијем и после ћао. Све то те враћа у криминал&qуот;, каже Марко.
Уверен је да посао може наћи само преко везе.
Најважнија нам је ресоцијализација осуђеника, кажу за ББЦ из Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде.
„Тај процес припреме за повратак у заједницу не може да се спроведе до краја само у установи у којој осуђени издржава казну, већ је веома битна врста подршке и помоћи која је осуђенима на располагању по изласку на слободу&qуот;, кажу из Управе.
Шта конкретно?
Неколико месеци уочи истека казне запослени у Служби за третман почињу са осуђеним лицима припрему за отпуст - осуђени добија информације и практичне савете за лакше сналажење у заједници. Како и коме да се јаве - Центрима за социјални рад за социјалну заштиту, филијалама Републичког фонда за здравствено осигурање, како да добију бесплатне обуке, доквалификације и преквалификације, како би им се повећале могућности за запослење, као и када могу да се обрате филијалама Националне службе за запошљавање.
По изласку из затвора имао је личну карту, али не и здравствену књижицу - добио је само папир на А4 формату који доказује да ће му платити евентуалне хитне лекарске интервенције.
Сада му исти такав папир омогућава пуну здравствену заштиту које иде о трошку државе. Води се као социјални случај.
Картицу за јавни превоз, Бус плус, чека и даље.
Живот од кирије до кирије
У затвор је отишао из породичног стана у центру. Ту адресу заменио је гарсоњером у приземљу на рубу Београда.
У граду су му остале и успомене. Каже „случајно&qуот; нема ниједну фотографију - ни себе ни чланова породице.
Тај стан му је једина сигурност.
Добија 250 евра од издавања стана у граду - 100 проследи за кирију у предграђу, 30 за струју, а од остатка плаћа остале дажбине и купује потрепштине за кућу.
На менију су му најчешће макароне, пиринач и понекад јаја.
„Могу ја да живим и са мало, није мени проблем, али бих волео да нађем неки океј посао, да радим, а и да имам времена за одмор - знам да све то није једноставно.
„Питао сам и оне у социјалном како да се запослим кад свака фирма тражи радну књижицу и потврду да ниси осуђиван. Сва врата су ми затворена&qуот;.
Како би се ова врста проблема ублажила, осуђеницима се пружа могућност да током казне науче занате, који су дефицитарни на тржишту рада - пекари, вариоци, заваривачи.
За то добију сертификате који не носе ознаку завода, како по изласку на слободу не би били жртве евентуалне стигматизације.
Рад Службе за третман у српским заводима успостављен је по свим правилима и на пракси напредних европских затворских система, тврде надлежни.
Нес на екс
Од затвора Марку су остале неке навике.
У кафићу пије еспресо без млека, а код куће - пуну шољу нес кафе на екс.
„Ако тамо не попијеш за две секунде - у проблему си, сипају ти дрогу или лекове. Сад се не плашим тога, али тако пијем&qуот;.
Друга, далеко проблематичнија навика му је „кратак фитиљ&qуот;.
„Он није кратак, ја немам фитиљ. Не волим да се свађам, па лако дође до ивице батина. Или ти падаш или ја&qуот;.
„Нисам био пре такав&qуот;.
Откад је изашао, каже, не излази много.
„Кувам, гледам филмове и идем код терапеута да исправим све што раније нисам, иако сам чист три године. Није баш лако. Можда ме живот опет врати у оно од пре&qуот;.
Одмах има спремну рачуницу - када би поновио дело за које је осуђен, добио би између пет и 15 година затвора.
„Држава не води рачуна о томе да робијаша буде што мање, иако су затвори већ пуни&qуот;.
Осуђеника на издржавању казне је у Србији тренутно 7.850, кажу надлежни.
Стопа поврата починилаца кривичних дела у Србији се неколико година уназад креће од 60 до 63 процента, као и у многим европским државама - осим у скандинавским где је и упола мања, наводе из Управе.
Црна овца у фамилији
Маркова прича само на први поглед одудара од стереотипа - растао је у доброј породици.
„Нисам никад видео да су се родитељи посвађали. Отац није долазио кући пијан или тако нешто. Само сам ја црна овца у фамилији&qуот;, каже.
У основној школи освојио је награду на републичком такмичењу у пливању.
„Нисам био Чавић, али сам био добар у томе&qуот;, каже кроз смех.
Српски пливач Милорад Чавић на Олимпијским играма у Пекингу 2008. освојио је сребрну медаљу и бројне награде на европским и светским такмичењима.
Крајем осамдесетих ни цигарете није подносио.
Данас се спортом бави у оближњем парку и помало пуши - смотане цигаре, јер је претходних четврт века конзумирао „све могуће дроге&qуот;.
Завршио је на хероину.
„Скинуо се на суво&qуот;
„Немојте никад да пробате дрогу. То је зло, а можда вам се свиди&qуот;, поручује.
„Не кајем се ни због чега, али је моја највећа грешка што сам се навукао. Да нисам, све би било другачије&qуот;.
За помоћ и превенцију наркоманије постоји неколико СОС линија:
Завод за болести зависности - теле-апел за наркоманију, радно време: 08-18 часова: 011/3671- 429
Национални теле-апел за болести зависности: 0800/200-301
Новац би сада трошио на путовања, а не на брза кола и изласке, као кад је био клинац.
Марко је без стручне и било чије помоћи, у затвору престао са дрогирањем.
„На суво сам се скинуо. Рекао сам себи - дошао си до дна и испод, сад ћути и трпи.&qуот;
Превенција и лечење болести зависности у значајном је паду широм света - свака седма особа добија одговарајући третман, наводе Уједињене нације у извештају Канцеларије за борбу против наркотика и организованог криминала за 2019.
„То се посебно односи на затворе. Међу овом популацијом је далеко већи ризик да се зависници заразе хепатитисом Ц, туберкулозом или вирусом ХИВ-а, посебно они који дрогу узимају убризгавањем&qуот;, стоји у извештају УН-а.
Осуђени током издржавања казне има право на здравствену заштиту, кажу из Управе за извршење затворских санкција.
Обезбеђују им се лекови позитивне листе Републичког фонда за здравствено осигурање.
Ономе коме се у заводу не може пружити одговарајућа здравствена заштита, на предлог лекара, упућује се у Специјалну затворску болницу у Београду или у другу здравствену установу, додају.
Сијалица, ве-це шоља и умиваоник
У затвор је отишао 10. фебруара 2016.
Деветнаест месеци је провео у Сремској Митровици, од тога годину дана у Четвртом павиљону који затвореници описују као „најгори, казнени&qуот; блок.
„У Четвртом су сви - дилери, силоватељи, убице, наркомани до кокошара који краду кило сланине и тестеру комшији или пљачкају трафике&qуот;.
У центру града у Сремској Митровици је „круг&qуот; затвора , док је други део удаљен километар-два, ту су четири павиљона.
„Ту су Шилерова - где су били земунци (припадници земунског клана), краварско - где држе краве и бикове, један је Драјзерова - где сам ја био, логично&qуот;, шали се на свој рачун.
„Ти павиљони имају имена, али ми их овако зовемо&qуот;.
И даље кад каже ми, мисли на затворенике.
У соби од осам квадратних метара са њим су била још тројица осуђеника.
„Нас четворица и сијалица&qуот;.
Уз то, имали су ве-це шољу, кревете на спрат и умиваоник.
„Хигијена не постоји. Добијеш једну ролну тоалет папира за месец дана, остале купујеш на кантини. Ако имаш пара. Ако не - переш дупе, зато поред ве-це шоље стоји флаша цео дан.
„То ти је оно, ако хоћеш окупаш се, ако нећеш, ко те је*е. Нико те не тера на хигијену&qуот;.
Каже да су за купање добијали кока-колине флашице у којима је био шампон од кога су добијали перут.
„Купали смо се некад и феријем&qуот;.
Вода је пуна каменца, каже Марко.
„Не сме да стоји у чаши, јер користе техничку. Топле никад нема. Прозора на купаоници нема.
„Снег упада. Зими у купатилу висе леденице, два минута чекаш да крене вода&qуот;.
Ипак, каже, зими у затвору буде гужва, јер сиромашни долазе ту да презиме.
„Буквално украду нешто и знају да ће их ухватити, само да имају где да буду по мразу.&qуот;
За затворенике је казна - забрана коришћења кантине у одређеном периоду. Постоји, додаје, и физичко кажњавање.
„Брутални су полицајци, посебно у Четвртом, а штите једни друге. Десило се да су једног премлатили, две недеље није изашао из собе.&qуот;
„У Србији не постоји тортура као организована појава подстицана од стране државних органа&qуот;, поручила је почетком године министарка правде Нела Кубуровић, позивајући се на извештаје Заштитника грађана и Националног механизма за превенцију тортуре.
У извештају Стејт Департмента о стању људских права у Србији за 2018. годину, наводи се многи затвори и јединице за притвор у Србији не испуњавају међународне стандарде.
„Услови у затворима су тешки због претрпаности, физичког злостављања, несанитарних услова и неадекватне медицинске неге&qуот;, пише у извештају, али се наводи и да надлежни спроводе кредибилне истраге након пријава о злостављању.
Пред крај, Марко је био у „Зеленгори&qуот;, полуотвореном одељењу. Два и по месеца сваког дана је из ћелије ишао на посао - радили су на путу у Банстолу.
Без лисица, али у пратњи командира - и за то је добијао 23 динара по сату.
„Наравно, то потрошиш на кантини - за цигаре или нешто&qуот;.
Као што закон и предвиђа, осуђеник учествује у раду са службеницима третмана на добровољној основи.
Проценат радно ангажованих осуђеника креће се од 50 до 60 процента, што раније није био случај.
За то осуђеници добијају накнаду у складу са Законом о извршењу кривичних санкција, а то је најмање 20 одсто од најниже цене рада у Републици.
Поштовао кодексе
Потпуно је тачна опаска да није тешка робија, него робијаши, каже Марко.
„Тамо важе друга правила и статусни симболи. Тамо переш веш за три смотане цигаре и кашику неса. Мушка проституција се дешава за паштету и месни нарезак.&qуот;
Ипак, каже да се уклопио, јер је олдсцхоол (стара школа) - није цинкарош и умео је да поштује друге.
„Данас сваки гистро дилер има групу клинаца са 15, 16 година, који ако падну не иду у затвор, већ у Ваљево у поправни дом. Ја шта год сам радио, моје су биле и грешке и одлуке&qуот;.
Слично је и у затвору поштовао кодексе.
„Увек имаш главу собе који је ту најдуже или је најјачи, он се за све пита. Ипак, постоји правило да никад не питаш неког зашто је ту. Ко хоће, испричаће за шта је пао.&qуот;
Психолози и дефектолози, каже, тамо постоје, али не раде довољно са затвореницима.
„Кад одеш код васпитача, он те пита како се зовеш, а као води твој програм.&qуот;
Уметник иза решетака
Марко је за себе у затвору говорио да је уметник јер је цртао и продавао цртеже.
„Почео сам да црткам помало и од тог сам преживљавао, украшавао сам писамца - девојци нацрташ ружу на писамцету и то наплатиш у дувану или кафи.&qуот;
Кад се прочуло за његов таленат, почео је и кришом да тетовира - по правилу, казну добија онај ко тетовира.
Има две тетоваже. На левом рамену му је мали паук - симбол да је био у затвору. На бицепсу му је змај у сунцу - симбол да је пуцао у човека.
„Јесам пуцао, али нисам убио. Такве су биле деведесете и то је био део посла&qуот;.
Обе су на местима које и обична мајица кратких рукава сакрива.
„Данас сви цртају рукаве, желе да се то види. Ми нисмо били такви&qуот;.
Цртао је и пре затвора.
Желео је да упише Ликовну академију и буде сликар, али никад није покушао.
„Дошао сам до Академије, држао сам кафић и башту тамо, па су ми долазили сви професори&qуот;, кроз смех препричава.
„У средњој школи је требало да идем код једног типа да две године учим да цртам стрипове и две године да радим код њега. Ћале је био у фазону да прво завршим школу.&qуот;
Кад је дошло дао уписивања факултета, већ је увелико излазио.
„Ко ће да уписује академију и иде да учи, кад ја у кафићу зарадим три пута више него сестра која је завршила економију&qуот;.
То је било почетком деведесетих и каже да није усамљени случај.
„Од нас 15 у екипи, само смо нас двојица још живи. Сви други су поумирали и пооверавали&qуот;.
Најстреснији тренутак у животу
Наредних готово четврт века провео је „с оне стране закона&qуот;.
„Да сам уплаћивао доприносе, сад бих још мало могао у пензију&qуот;, каже кроз смех.
Ипак, додаје да се током тих 25 година није све време „дрогирао или диловао&qуот;.
Родитељи увек мисле „није то мој син&qуот; и последњи сазнају, каже.
„На прву помисао треба да реагују.
„Мој отац је сазнао чиме се бавим када је полицијски инспектор позвао на фиксни телефон и рекао да дођем у станицу&qуот;, препричава Марко један од најтежих дана у животу.
Отишли су заједно у полицију, али је са седморицом инспектора прво само он разговарао.
„Један од њих каже `види добар је дечко`, други виче на мене, трећи би да ме спусти доле у притвор. Класична прича&qуот;.
Дали су му папир да потпише, он је одбио, али је схватио да имају готово све о њему.
После 40 минута на вратима се појавио његов отац - инспектори су му све испричали.
„Јао, човече, у том тренутку сам пожелео да су ме сва седморица газили и закопали, колико ме је било срамота. Сазнао је најгори начин&qуот;.
Нису га задржали у полицији.
Када су изашли, седели су без речи у колима испред станице.
„Ћутимо. Отац пали цигару и додаје мени, пали себи...
„После 15 минута тишине, рекао ми је `не дам те`&qуот;.
Марков говор прекида кнедла у грлу. Спушта поглед.
Каже да се увек најежи при помисли на тај тренутак.
„Није ме притискао. Питао ме је да ли сам у проблему и треба ли да продамо стан. Наставио сам да лажем и манипулишем. Рекао сам му, `ма средићу ја то све`.&qуот;
Ипак, наставио је са пређашњим животом, а отац је преминуо пре његовог одласка у затвор. Убрзо му је умрла и мајка.
„Док је мајка била жива, помагала ми је. Био сам у зачараном кругу. Знао сам да имам коме да се обратим, мада је то можда медвеђа услуга, јер боље је што пре се освестити и потражити помоћ.&qуот;
* Име је измењено
Управа за извршење кривичних санкција, заједно са Мисијом ОЕБС-а у Србији је, у марту ове године подржала оснивање Мреже за постпеналну подршку коју чине двадесетак невладиних организација које се баве пружањем помоћи бившим осуђеницима којима је потребан смештај, запослење или правни савет.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 09.23.2019)
