Ћосић, Кустурица, Момо Капор: Сме ли уметник са Балкана да се бави политиком

„У мојој првој библиотеци било је охо-хо књига Моме Капора, и све су биле бар по једаред прочитане, позајмљиване около, исподвлачене.

„Моја прва библиотека и ја разишли смо се негде у јесен 1991. Од тада се родила и расте моја друга, надам се и последња лична библиотека. У њој тих књига нема.&qуот;

Овако је о Момо Капору писао у Времену новинар Теофил Панчић 2010. године, када је писац преминуо.

У тексту под називом „Ех, тај твој Момо&qуот;, Панчић „уместо некролога&qуот; пише како је одрастао на Капоровим романима. Али зашто га је због политике годинама касније напустио.

„У питању је био Ин мемориам за Мому Капора, па сам био сентименталан и попустљив тада&qуот;, коментарише данас за ББЦ на српском Теофил Панчић тај микс Капора као књижевника и политичара.

Капор је чак био на списку одбране Слободана Милошевића у Хагу, али и члан Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу.

„Пре тога написао сам много критичких текстова о његовом политичком иступању.&qуот;

Вест да је писац Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност изазвала је буру у књижевном, али много више у политичком свету Балкана. Међу наградама, Хандке је већ добио и ону која управо носи име - Момо Капор.

• Петер Хандке: Од говора на Милошевићевој сахрани до Нобела
• Јелена Ленголд: Уметник мора да се издигне изнад политике

„Ако погледамо писце из Србије, али и целе бивше Југославије у контексту ратова - ту је било биографија које су упрљане. Али питање је да ли оне прљају и библиографије писаца?&qуот;, каже новинар Времена.

Панчић, али и други писци и критичари уметности слажу се да - дефинитивног одговора на ово питање нема.

Али, да су нијансе и црвене линије итекако битне.

Може ли се раздвојити (политички) лик од дела

Да ли је могуће да читамо књигу, а не размишљамо ко ју је писао или да гледамо филм, а да не мислимо на његовог аутора?

„То питање је старо колико и књижевност&qуот;, каже Панчић.

Он тврди да јасан одговор никада нећемо ни добити.

„Зависи од угла гледања оног ко суди о писцу, али зависи и од самог читаоца.&qуот;

Колумниста Времена даје пример норвешког писца Кнута Хамсуна, који је такође добио Нобелову награду за књижевност, а био је велики поштовалац нацизма и лика Адолфа Хитлера.

„Зар би то значило да не треба да читамо Хамсунову Глад или Тана? Мада се зна да су у то време његови сународници масовно враћали његове књиге и одбијали да их издају. Али, Кнут Хамсун није нестао. Било би орвеловски ретуширати прошлост писца.&qуот;

• Глумци у партијама: Кад политичка сцена замени позорницу
• Емир Хаџихафизбеговић за ББЦ на српском политици и глуми

Једино што можемо, сматра Панчић, јесте да „на крају покушавамо да сагледамо човека са свих страна&qуот;.

„Капор и његове књиге из ратног и послератног периода су за мене крајње спорне уметничке вредности и делују као светонадзор. Али, да ли то поништава шта је раније писао - не.&qуот;

За њега је пример спајања уметности и политике и дело редитеља Емира Кустурице, али каже да због тога никада не би замрзео и престао да гледа Сећаш ли се Доли Бел или Оца на службеном путу.

Мухарем Баздуљ, српски и босанскохерцеговачки књижевник, преводилац и новинар за ББЦ на српском каже да „писац има право да буде политички активан, колико и сваки други грађанин било које професије&qуот;.

Он на тему мешања политике и уметности даје пример из хрватске књижевности - Слободана Новака.

„Он је политички жестоки десничар, међутим, то се не одражава на квалитет његове прозе, док би супротан пример био Иван Аралица. Пример писца - политичара код кога је политика негативно утицала на писање је за мене касни Добрица Ћосић, а супротан пример - Борислав Пекић&qуот;, објашњава Баздуљ.

Баздуљ мисли да је „опасно кад писац одређена политичка стајалишта памфлетски уграђује у текстове који имају амбицију да буду уметнички&qуот;.

„Ту бих раздвојио писца који је евентуално функционер неке партије, а то се не одражава на књижевност, од писца код кога његова политичка оријентација чини да почне да пише лошије и једнодимензионалне књиге&qуот;, додаје он.

• Четири језика, а једна књижевност
• Цеца у Албанији: Кад се помешају музика и политика
• План за Косово Добрице Ћосића, али и осталих

Да су уметици „као и сви други људи&qуот; мисли и Дејан Илић, уредник у издавачкој кући Фабрика књига. Ова кућа се бави друштвено ангажованим издаваштвом.

„Писци имају право да буду политични и да се баве политиком. Питање је само колико њихово писање има везе са политиком&qуот;, каже Илић.

Он наводи пример Драгослава Михајловића, аутора романа Кад су цветале тикве, који је био на Голом отоку.

„Изванредан писац, али се са његовим политичким ставовима ни мало не слажем.

„Проблем настаје када се ауторитет из поља уметности пребацује на политику па се неки писац, редитељ или музичар најављује тако, а заправо се појављује у јавности због политичких ставова.

„То је типична манипулација у јавном простору&qуот;, додаје уредник Фабрике књига.

„Дуг писцу или себи самом&qуот;

„Да, све је ту, и даље. Можда мало искрзано и прецветало, с аромом једне већ поодавне епохе, али ипак&qуот;, писао је Теофил Панчић покушавајући да објасни шта је у Капоровим делима волео.

Додао је да је „ту све оно због чега је Капора седамдесетих и осамдесетих волео онај бољи део једне нестале, убијене и стрвинарски развучене земље&qуот;.

Текст који је написао „уместо некролога&qуот; ипак је завршио:

„Али ја ћу ипак настојати да мало-помало у моју Другу библиотеку населим Фолиранте, Уну, Аду, Ану, Од седам до три и остале давне становнике мог света, и то искључиво у њиховим изворним издањима.

„Не знам је ли то сентимент, или дуг, или шта је? И ако је дуг, онда према коме - писцу или себи самом?&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.11.2019)