Strvina

Seti se, dušo, šta su videle nase oči pitomog ovog letnjeg dana: na savijutku staze, na kamenitoj ploči, lešina gnusna, ucrvljana, s nogama uvis, kao što to čini žena bludna, topla od otrovnoga vrenja, širila je bez stida, nehajna i požudna svoj trbuh prepun isparenja. Sunce je nemilice po truleži toj peklo da rastočenja vreme skrati i Prirodi ogromnoj sve sto je nekad steklo u jedno – stostruko da vrati. I gledalo je nebo kako te divne kosti raskriljuju se poput