Мали Никола од друге године пролазницима говори "Добар дан", а њихова реакција је забрињавајућа

Негде на пешачком прелазу у крцатом Булевару деспота Стефана, на задњим вратима препуне деведесетпетице или негде у магли београдског смога изгубила се једна врлина - љубазност. Постали смо људи-машине, који журе ради журбе, прескачу препреке и само шкрто размењују речи. Каже се тек оно што се мора. "Дајте ми једне цигаре", "Је л' стајете код Баније?", "Померите се да прођем", "Кретену", "Шта свираш", "Затвори ми врата пред носем, идиоте", "Не треба ми"...