Вилсонов булевар и Дражино сокаче
Данас 23.11.2019 | Пише: Зоран Пановић
Иако политика углавном нема аксиоматски карактер (да постоји тврдња без контроверзи), ипак би се могло рећи да такав аксиоматски карактер има тврдња да је свака садашња српска политика која се базира на политици која је у Србији почела да се води позних осамдесетих – од ‘националног буђења’ спроведеног кроз ‘антибирократску револуцију’, до одоцнелог деблокирања транзиције 5. октобра, дакле политика која је обележила деведесете, сигурно осуђена на пропаст.
Од 2016. године Вучићев режим је ушао у реакционарну фазу, која је подразумевала и приметно радикалско-јуловско рецидивирање. Иако је мучно гледати ту рехабилитацију ‘патриотског јединства’, она ипак не значи Вучићево одбацивање досовске компоненте његове власти која подразумева отвореност ка Западу. Пре се ради о два паралелна колосека која доприносе билдовању рејтинга, али зато неуротизују јавну сферу промовишући манипулативни потенцијал контрадикторности као
