Како је више од 12 студената једног универзитета окончало свој живот самоубиством

Боб Абрахарт ме поздравља на улазним вратима троспратне засебне куће коју дели са својом женом Меги, у предграђу Нотингема, и толико се топло рукује са мном, да на тренутак заборављам зашто сам овде. Одсутно га питам како му је у пензији, а он ми одговара, „Па, било је добро“. Уводи ме у дневну собу, у којој са сваког зида, полице и комада намештаја – са свега што представља неку површину – његова ћерка Наташа узвраћа осмехом. Осећам како се Боб на тренутак