Брадаш: Пад незапослености испод десет одсто више забрињава него што охрабрује

Пад незапослености у Србији испод десет одсто треба више да забрињава креаторе економске политике него да охрабрује због дефицита радне снаге и одсуства политичке воље да се такви трендови преокрену, рекла је агенцији Бета Сарита Брадаш из Фондације Центар за демократију.

Брадаш, која је са Мариом Рељановићем из Центра за достојанствени рад урадила анализу нормативних оквира и праксе у истраживању "Индикатори достојанственог рада у Србији", рекла је да нова Национална стратегија запошљавања треба да се донесе 2020. године која би имала у виду потпуно нову политику инвестиција и запошљавања, што није био случај са старом стратегијом за период од 2011. до 2020. године.

Пресек примене Националне стратегије запошљавања за период од 2011. до 2020. године урађен је, како наводе аутори те анализе, 2017. године али не пружа значајне податке о реализацији стратегије јер је "написан некритички".

"Стратегија је написана, непосредно после кризе 2008. године која се одразила на пад запослености и инвестиција", наводи се у анализи.

Додаје се да привредни раст није био ни изблиза пројектованом од 5,8 одсто, па је "цифра од три милиона запослених до 2020. године нестварна" јер је Републички завод за статистику Србије објавио да је у првом кварталу 2019. године било запослено око 2,1 милион грађана.

Аутори анализе оценили су да су демографски токови, односно масовно исељавање становништва, утицали на испуњење циља смањења стопе незапослености на око десет одсто.

Социјална давања и права из социјалног осигурања су, према анализи значајно рестриктивније постављени у оквиру "фиктивне" политике штедње и смањења јавне потрошње, па се тако неће остварити планирани циљ да се за активне мере запошљавања до 2020. године издваја 0,5 одсто бруто домаћег производа (БДП).

Та давања су, како се наводи, из године у годину смањивана, тако да су за 2017. годину износила 0,08 одсто БДП-а, што је мање чак и у поређењу са почетним нивоом давања из 2010. године, који је био 0,1 одсто БДП-а.

Мере подстицања запошљавања које спроводи Национална служба за запошљавање (НСЗ) требало би, како су оценили аутори анализе, да осигурају већу запошљивост лица која траже посао, односно да им понуде различите опције које су прихватљиве за њихово радно ангажовање.

НСЗ, осим што посредује при запошљавању, има задатак, како су истакли Брадаш и Рељановић, да повећа конкурентност незапослених на тржишту рада, као и да подстиче самозапошљавање и друге видове ангажовања који воде смањењу незапослености.

"У поређењу са европским просеком, стопа запослености у Србији је значајно нижа у односу на просек у земљама ЕУ, као и у односу на већину европских земаља. У 2017. години стопа запослености у ЕУ износила је 67,6 одсто, а у Србији 57,3 одсто", наводи се у анализи.

Истиче се да је нижу стопу запослености од Србије имала само Грчка (53,5 одсто), а повећању броја запослених у 2017. години у односу на 2014. годину највише је допринело запошљавање у прекарним (несигурним) облицима рада.

"Мере подстицања запошљавања које спроводи НСЗ требало би да осигурају већу запошљивост лица која траже посао, односно да им понуде различите опције које су прихватљиве за њихово радно ангажовање, али је њихов обухват минималан и оне углавном не доприносе трајнијем ни значајнијем смањењу броја незапослених", наводи се у анализи.

Указано је да је 2017. године према доступним подацима, само 4,1 одсто незапослених на евиденцији НСЗ користило подстицајне мере, а већина запослених завршила је на привременим и повременим пословима или у другим несигурним и краткотрајним облицима запослења или радног ангажовања.

"Самозапошљавање се и даље потенцира иако се чини да је држава одустала од развоја овог облика запошљавања и све подредила субвенцијама страним инвеститорима па је дискутабилно да ли уопште постоје дугорочни ефекти ових мера, будући да је највећи број новозапослених заправо ушао у неки облик прекарног радног ангажовања, готово 80 одсто, док је само око 20 одсто њих засновало радни однос на неодређено време", наводи се у анализи.

Законом о запошљавању и осигурању за случај незапослености предвиђен је велики број услова које једна особа мора да испуни да би имала та права.

Да би се квалификовало као осигураник са правом на надокнаду, незапослени мора имати 12 месеци стажа осигурања у континуитету или 18 са прекидима, а друго ограничење је што се за незаконит отказ не може примати надокнада.

Због тога је, навели су Брадаш и Рељановић, број незапослених у 2017. у односу на 2013. смањен за 16 одсто, а број корисника новчане накнаде смањен је за 45 одсто. У 2017. години на евиденцију НСЗ је било пријављено 434.698 особа због прекида радног односа или радног ангажовања, а право на новчану накнаду остварило је свега њих 8,7 одсто.

Изменама Закона о запошљавању и осигурању у случају незапослености из децембра 2017. године уведен је нови обрачун накнаде за незапосленост, којим је износ минималне накнаде умањен за 24 одсто, док је максимални износ накнаде повећан за десет одсто, па минимална накнада износи 14.262 динара, што је испод прага ризика од сиромаштва, а максимална 33.063 динара.

У анализи се истиче се да већина незапослених који остварују право на накнаду добија помоћ до шест месеци, при чему минимални износ накнаде прима 83 одсто корисника, а максималну накнаду прима свега два одсто корисника.

Додаје се да ће због измена Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање из 2018. године којима су послодавци ослобођени плаћања доприноса за случај незапослености, пасти и прилив по том основу, а резултат тога ће вероватно бити пооштравање критеријума за остваривање права на накнаду за време незапослености или смањивање износа накнаде.

(Бета, 07.12.2019)