Био сам најстарији у публици, на тој свирци. И било је одлично. Био је то други и последњи покушај да панк стигне у Београд

Па, ипак, немогуће је да толико конфабулирам, ма колико сећање уистину било „селективна фантазија о прошлости“, како каже песник. Јер, јасно видим – у то доба наш је кућни телевизор црно-бели, мада је ово крај седамдесетих и ТВ у боји је уобичајена ствар – светлу главу и онај неуморни осмех Саше Залепугина у загребачком “Недјељном поподневу”, како са припадајућим шармом и доброхотном полуозбиљношћу водитеља склон социофеноменолошким приступима, најављује, с