Prihvatam život iz pristojnosti

Dišem zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se grče, dok se pustoš samoj sebi smeši… Sa nestankom znoja u prostoru, i život prestaje; pri najmanjem prostaštvu, oživljava: jedan trenutak je dovoljan. Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja. Budući konformista, ja živim,